Тамбура

Тамбура је кордофони, трзалачки народни инструмент, тј. инстртумент са резонатором и жицама.

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Илустрација
3. Литература

Основни текст

Назив тамбура потиче из персијског језика. Реч t’n означава жицу, а од ње се касније развио назив donbar (Персија) и tanbur (Арабија). Назив је код нас незнатно измењен и у Србији се овај инструмент назива тамбура. Праузори тамбуре, тзв. копљасте лутње, пронађени су и код старих народа Месопотамије, Персије и Египта. Касније се јављају и у грчко-римској култури под другачијим називом.

Тамбура спада у кордофоне инструменте, тј. у инструменте са жицама и резонаторима. Кордофони инструменти се деле према облику и физичким карактеристикама. Међу бројним поделaма најважнија је она на инструменте код којих су жице разапете на резонатор, а ту спада цимбал (Војводина, углавном код Мађара) и инструменте који имају врат, а деле се на гудачке (виолина и гула, које се углавном јављају код Рома и у ансамблима) и на породицу тамбура. Тамбуре се даље разврставају на оријенталне (Босна и Македонија) и војвођанске. У прву групу спадају саз и баглама, које су везане за градску традицију (на њима се изводе севдалинке) и шаргија, која је везана за сеоску традицију. Оне имају једну мелодијску жицу и две бордунске (лежећи тон), укупно од три до дванаест жица. На овим инструментима се свира исто оно што се и пева, а свирање је солистичко или се прати глас. У другу групу спадају тамбуре које се свирају искључиво у оквиру ансамбла. Бугарија изводи средњу деоницу хармоније и има четири жице, бегеш је налик контрабасу, али има прагове и четири жице, бисерница или тамбурица је мали инструмент који има шест до осам жица. Ове тамбуре у XIX веку промениле су изглед. Данас се састоје од главе – пужа, краћег врата и резонантне кутије која је пљосната и тикваста. Свирају се окидањем помоћу трзалице. Мале тамбуре су задржале крушкаст облик, а праве се из једног комада.

Основни делови тамбуре су труп (корпус), врат (држак, ручица) и глава. Труп се назива и звекало, копаница, кутљача, кашика, а израђује се од дрвета (јавор, клен, шљива, крушка, топола, јаблан, липа, јасен, орах, врба). Горња даска, гласњача, којом се покрива корпус тамбуре, израђује се од меканог дрвета. Жице на тамбури су натегнуте запињачима, петљама, копчама или дугметима. На гласњачи испод кобилице смештено је више отвора, рупица, тзв. излаз гласа, одушак или јаснице. На врату су распоређени прагови са утврђеним местима на којима се хватају одређени тонови, а ти прагови се зову још и пердета, креснице, коцке или ноте. У глави тамбуре смештено је неколико чивија којима се затежу жице.

Наше тамбуре имају од две до шеснаест жица. Oви инструменти разликују се и по начину штимовања, а то рефлектују и називи једногласне тамбуре (Босна), двогласне тамбуре (Албанија и Македонија), трогласне тамбуре, четворогласне и вишегласне тамбуре, са исто толико различитих тонова.

Поред различитог штима, тамбуре се разликују и према броју жица, па је тако тамбура са две жице позната у Босни, код Албанаца (тзв. ћителија) и у Македонији (тзв. литарка). Тамбура са три жице штимује се двојако. Тамбуре са четири жице су најзаступљеније, и то су примашица (Босна) или баглама (код Албанаца у Црној Гори), бугарија (Јајачки срез), карадузен (налик бугарији), четворка (Македонија, налик бугарији), саз, шара или секундашица, бисерница или седефли тамбура, берде (Славонија, облик велике гитаре), крупно берде или дупло берде. Тамбура са пет жица је позната као самица или дангубица, а распрострањена је у Славонији. Тамбура са шест жица, чунгур и контрашица, ситна бугарија (у Срему се зове и брач), крупна бугарија, шаргија (Јајачки срез) махом је наштимована у терцама које дају дурски трозвук. Начин свирања је исти за све тамбуре, али се разликује предмет којим се окидају жице. Жице се окидају руком (трзају се) или посебним предметом – плектрумом (трзалица), односно терзијаном од целулоида или коре вишњевог стабла, или орловим, гаврановим или гушчијим пером.

Иако се на тамбури најчешће свира солистички, развој тамбурашких оркестара започео је код нас половином XIX века у Хрватској. Свирање у тамбурашким ансамблима (професионалним и народним) захтевало је и посебно штимовање тамбура, као и њихове различите величине и функцију. Данас је уобичајено да тамбурашки оркестар чине бисерница, контрашица, брач, бугарија и берде.

Турци су у XIV и XV веку донели тамбуру на Балкан, а она се потом највише користила код муслимана, у Македонији, на Косову и Метохији, посебно у Босни и Херцеговини. Од муслимана су овај инструмент прихватили и остали становници тих крајева. Из Босне је тамбура сеобама преношена у Славонију и Бачку, па је у XVIII и XIX веку постала најизразитији инструмент на терену Славоније и Војводине. Због оријенталног порекла, те пошто је најзаступљенија код муслимана, у народу су се сачували оријентални називи баглама, бодлук, ћителија, шаргија, саз, карадузен, чегир или бозук. Терминологија латинског порекла је новија и употребљава се за означавање тамбура разних димензија које се свирају у ансамблима (прим, басприм, терцприм, контра и др). У народу има и другачијих, посебних имена за тамбуру, каква су самица, дангубица, бисерница, цика, цикуша, чандралица, бугарија, борде, бугарина, двотелник, тротелник.

Најстарији запис о тамбури код нас потиче из XVI века, из документа који је настао 1551. године (путопис пратиоца француског конзула Н. Николаиа). Тамбура се помиње и у народним песмама.

Половином XIX века Осјечанин Пајо Коларић (1821–1876) оснива први аматерски тамбурашки оркестар у Хрватској. У Новом Пазару, одлуком Бошњачког националног вијећа у Србији и Црној Гори, 2005. године основан је Фестивал санџачке севдалинке (FESS). На овом фестивалу, поред еминентних певача, учествују и тамбурашки оркестри из Пљеваља, Бијелог Поља, Сјенице и Пријепоља, као и водећи босанско-херцеговачки куцачи на сазу. Постоји и такмичарски део фестивала, а награде су златни, сребрни и бронзани саз.

У Војводини, као и у осталим крајевима Србије, чести су тамбурашки оркестри у кафанама и ресторанима. Они изводе тзв. тамбурашке, староградске песме. У новије време, када се у кафанама помене тамбурашки оркестар, често се заправо мисли на акустични оркестар у коме нема ни једне тамбуре, али су у његовом саставу акустични жичани инструменти (гитара, контрабас и виолина), некад и хармоника.

Илустрација

Литература

Драгослав Девић, Народни музички инструменти. Скрипта за студенте упоредног предмета, Београд: Факултет музичке уметности, 1974; Dejan Despić, Muzički instrumenti, Beograd: Univerzitet umetnosti u Beogradu, 1986.

Нина Аксић