Сан
Етнолошка обрада
Сан је у традиционалном српском друштву тумачен као мистична појава којој се придавао посебан значај. У складу са превасходно анимистичким карактером народне религије Срба, формирано је и анимистичко схватање сна, те се верује да душа спавача привремено напуштала тело, што јој је давало способност да лута по различитим местима, а некада чак и могућност одласка на „онај” свет. На тај начин је сан у народним веровањима постајао спона између света живих и света мртвих, путем које је појединац комуницирао са душама предака или са натприродним бићима и тако долазио до важних сазнања која су му била потребна, а у будном стању недоступна. Иако се данас изгубило веровање да душа напушта тело током сна, и даље се одржало веровање о сну као посреднику путем кога појединац може самостално да успостави контакт са мртвима. Порука која се добија приликом комуникације остварене на овај начин често је шифрована, па се зато мора приступити њеном тумачењу. Ипак, и недвосмислена порука, упозорење или савет нису реткост.
Сновима се посебно приписивала предсказујућа моћ, па су стога тумачени да би појаснили замагљени поглед у будућност. Предсказања су се могла изводити из директне комуникације са мртвима, као и на основу снова са најразличитијим мотивима, попут копања, орања, свадбе, рушења или зидања куће итд. Друштво је феномен сна ставило у своју службу, па му је наменило да говори најпре о оним појавама које су људима битне и интересантне, као што су љубав, путовање, добитак, губитак, радост и смрт. Човекову потребу да својим утицајем и контролом осваја оно што се налази ван његових моћи и што му упорно измиче, најбоље одражава многобројност снова који предсказују и упозоравају на лоше догађаје, као и поступци намењени њиховом анулирању. Иако се веровало у непроменљивост предсказања, примењивали су се поступци „поништавања” сна, као што су дељење хране и пића након сна ујутру за душу умрлог, или изговарање магичних формула као што је „на сан дошло, на сан и отишло”.
Веровања су битну улогу доделила и времену сањања, па је значајно и да ли се сан јавио пре или након поноћи. За снове који су сањани пре поноћи сматра се да ће се испунити, а нарочито ако су се јавили пред велике празнике и ако је сањач лежао на левој страни, која се у народу сматрала за женску, магијску и хтонску. Наилази се и на веровања да су снови сањани у глуво доба ноћи истинити, јер су се догодили у свето време, када су душе предака активне и кад се са њима успоставља најбоља комуникација. Симболика сна је базирана на принципу инверзије и аналогије. Тако се, на пример, снови о умирању могу тумачити као продужетак живота. Овакво тумачење је засновано на постављању у опозитни однос „овог” и „оног” света, што даље имплицира да су дешавања на „оном” свету, у чијој сфери се сан налази, директно супротна од оних на „овом” свету. Ово, међутим, не искључује и подједанко битан принцип аналогије, евидентан у тумачењу снова у којима, на пример, мртвац позива сањача да пође са њим, што се тумачи као најава умирања.
Сан се доживљавао и као посебно деликатно стање у коме је појединац нарочито рањив. О томе говоре веровања да је човек приликом сна посебно подложан уроцима, затим да не треба нагло будити онога који спава, као и табу спавања када пролази погребна поворка, јер постоји веровање да се у телу спавача може настанити душа умрлог. Исто тако, постоје забране о померању спавача и изазивању било каквих промена на њему, јер би то значило да душа не би могла да се врати у тело или да га препозна, те би спавач умро. Ово веровање се нарочито везује за здухаћа који се сматрао заштитником одређеног краја и чија се душа за време сна борила са здухаћима из других крајева. Здухаћа је стога посебно одликовао чврст сан, као и ходање и бунцање у сну, због чега је након спавања био јако уморан.
О распрострањености схватања о сну и његовом значају у народној култури сведочи и чест мотив сна у фолклорним творевинама, попут бајки или митолошких предања. Најпознатије бајке у којима сан игра битну улогу су, свакако, „Баш-челик” и „Златна јабука и девет пауница”.
Весна Трифуновић
Литература:
Radulović, Lidija. 1995. San i smrt - istraživanje u prigradskim naseljima Beograda. Etnoantropološki problemi, sv. 10, 13–23; Ковачевић, Иван. 2001. Семиологија мита и ритуала 1. Традиција, Српски генеалошки центар; Тодоровић, Ивица. 2009. Света структура: трагање за јединственом основом културних феномена. Београд: Етнографски институт САНУ.