Писмо

Писмо је шири појам од азбуке. У писмо, осим слова (код нас) – фонографских јединица – спадају и други „карактери“ (писмовне форме) – а то су још и бројеви, правописни (интерпункцијски), акценатски и други помоћни знаци. То су, у ширем смислу речи, и саобраћајни и други знаци који су пиктографске природе, реализовани као иконички и идеографски знаци. Наука о писму обично се назива „граматологија“.

Јеванђелист Лука оштри перо за писање,
минијатура из Радослављевог јеванђеља (XV век)

Писмо, међутим, у српском језику на првоме месту представља текст који се некоме шаље, обично у коверти, данас и електронским путем, а на другоме месту и сам коверат и папир намењен таквом дописивању. Тек потом долази на ред значење ’систем графичких знакова којима се пише‘, а у нашем случају, пошто су наша писма алфабетска/гласовна: ’писмо је систем графичких знакова за обележавање гласова – прецизније: фонема‘. Овоме је сродно и значење ’начин обликовања слова, рукопис, скуп потеза‘, односно ’типски изглед слова‘.
У првом словенском књижевном језику речју pismA (-ene n.) означавало се најпре ’слово (буква)‘, блокирано у множини, пак, – ’писање, вештина писања (и читања) слова‘, што је већ сасвим блиско појму знаковног система (као целине), а засведочено је и значење ’оно што је написано, текст‘. У Даничићевом Рјечнику из књижевних старина српских потврђена је реч у данашњем лику, као pismo (-a n.), али увек у значењу ’онога што је написано, писаног текста‘ (literae), као и pisaniE (осим једном scriptio, убедљиво најчешће literae), о шта се ослања и данашње српско прво значење (’писани текст који се некоме шаље‘), контекстуално већ реализовано и у Даничићевим примерима. У Даничићевом Рјечнику континуант форме посведочене у старословенском, pisme, значи што и раније: ’слово‘ (litera). Срби су дуго користили ову форму, „писме“, а налазимо је и код Вука Караџића у XIX веку. Само, пак, slovo, у старословенском пре свега ’реч‘, развило је на српском терену сасвим друго значење: ’писмовни знак‘.

У значајној расправи О писменима (тј. о словима) која је састављена на прелазу из IX у X век, а сачувана је у знатно каснијим преписима, Црноризац Храбар („храбри калуђер“) говори о претпочецима и почецима словенске писмености. По његовим речима, Словени у почетку нису имали слôвā (kxnigQ) – тј. свога писма, него су се, као пагани, користили цртама и резама (примитивне графичке форме, само налик на германске руне). Крстивши се, настојали су да грчким и латинским писмом представе свој језик, идући за практичним потребама. То међутим није било ни једноставно, ни на задовољавајући начин, с обзиром на то да је словенски језик имао шири фонолошки репертоар од оног који је заступљен овим двама античким писмима. Тешко је било представити тим писмима речи попут „Бог“, „живот“, „зěло“, „црков“, „чајаније“, „широта“ итд. (према Хиландарском рукопису бр. 463). Срби су се, пре свега, на такав начин, служили латиницом, нешто мање и грчким алфабетом, а на српском језичком подручју остало је доста латинских натписа, али на латинском језику – из времена након њиховог досељења на Балкан. Солунска браћа, учени Грци, Константин Философ (у монаштву Ћирило) и Методије, 863. године кренули су у Великоморавску мисију на позив кнеза Растислава, претходно припремивши писмо и основне богослужбене књиге преведене на млади словенски књижевни језик. Прво словенско писмо звало се, у најранијем времену, можда и првих неколико векова, по своме творцу (Ћирилу), након његове смрти 869. године – „ћирилица“ (тј. Ћирилово писмо). У науци је, међутим, утврђено да је то прво писмо било оно које данас зовемо „глагољицом“, за шта постоји више доказа. Када је млађе словенско писмо постало доминантним, потискујући и препуштајући забораву старије, за њега се привезало почасно име „ћирилица“.

Балкански Срби су врло рано примили словенску писменост, вероватно још за живота Методија, панонско-моравског архиепископа, око 873. године. Писменост им је – у државу кнеза Мутимира, заједно са словенским богослужењем, изгледа, стигла из правца Сирмијума (Сремске Митровице), Методијеве метрополе. Прво српско – словенско писмо била је глагољица. Ћирилица се међу Србима појавила у првој половини X века. Срби су дуго користили оба писма, напоредо, али је већ у времену најстаријих сачуваних споменика – у најужем смислу српских – из XII века ћирилица преузела примат. Најстарија сачувана књига која је настала међу Србима, на прелазу X–XI век, Маријино јеванђеље, у науци претежно описано као старословенски споменик, а заправо први српски редакцијски споменик (Ј. Грковић-Мејџор), писано је глагољицом. У XIV веку неки листови су замењени, а дописане су и маргиналије – све ћирилицом, језиком српске редакције, што, укупно гледано, сведочи о позном разумевању глагољице, али и о примату ћирилице. Почев од Мирослављевог јеванђеља које је настало у претпоследњој деценији XII века, с видним траговима глагољичког наслеђа, српска култура је, несумњиво, доминантно окренута ћирилици у следећим вековима.

У југоисточном јадранском приморју, настањеном Србима, о чему, поред осталих, сведочи већ најстарији извор за историју досељења јужнословенских народа, Константин VII Порфирогенит, у симбиози с романским живљем, Срби су се служили (и) латиницом. Коначан продор у читаву српску културу латиница ће снажно остварити тек у XX веку, у доба југословенске државне заједнице.  

Снимак средњовековног рукописа:
Никољско јеванђеље (XIV век), некада у старој Народој библиотеци у Београду, нестало у Првом светском рату; сада у библиотеци Честер-Бити у Даблину

Када су Срби увођени у свет писмености, основни медиј за писање био је пергамен(т) – посебно обрађена животињска кожа. Од XIII века Срби почињу користити и хартију. Проучавањем средњовековних рукописа бави се „палеографија“. Писало се и на камену, урезивањем или клесањем (проблематику изучава „епиграфија“), исто тако и на дрвету и дрвеној кори (код нас нема сачуваних остатака, али има велики број у Новгороду) и на другим употребљивим материјалима.

У Европи се штампарство појавило с великим закашњењем у односу на Кину, где је ова техника пронађена знатно раније. Проучавањем старог штампаног писма бави се „палеотипија“. Чувена Гутенбергова Библија изашла је из штампе 1455. године. Књиге штампане до 1500. године зову се „инкунабулама“. Срби су добили прву штампарију под покровитељством Ђурђа Црнојевића, 1493. године, а прве штампане књиге следеће, 1494. године. Значајна епоха старог српског штампарства окончава се 1638. године. По престанку рада српских штампарија Србима ће књиге стизати из Русије, нарочито од XVIII века.

Снимак старе штампане књиге:
Псалтир с последовањем (1494), Црнојевића штампарија

Писмо које је најдуже и најдубље обележило српску културу јесте ћирилица. Њоме се Срби користе читав један миленијум. Нема никакве дилеме да је ћирилица, прилагођена српским потребама и српском језику – српско национално писмо. Један од битних уступака који су Срби учинили југословенском заједништву било је и масовно увођење латинице у српско друштво, нарочито у другој половини XX века. Коначни, формални темељи за експанзију латинице у српској (тада српскохрватској) књижевнојезичкој култури положени су 10. децембра 1954. године познатим Новосадским књижевним договором. Латиница није само постала друго – равноправно писмо међу Србима, него је и у самој Србији, на пример Војводини и Београду, постала преовлађујуће писмо. Мора се отворено рећи да латиница данас у јавном животу Србије доминира, што је највидљивије пре свега у електронским медијима. Узроке овога озбиљног културног поремећаја треба, без обзира на све, на првом месту ипак тражити у одсуству културне стратегије која би довела у равнотежу употребу два данашња српска писма, ћирилице и латинице.

Савремена српска писма: ћирилица и латиница
(Правопис српскога језика, Нови Сад: Матица српска, 1994, 38)

 

Литература:

Ј. Грковић-Мејџор, „О формирању српске редакције старословенског језика“, Ђурђеви ступови у црквеном животу и историји. У сусрет осамстогодишњици Будимљанске епархије. Зборник радова са научног скупа одржаног у Беранама, 15–17. октобра 2010, Београд–Беране 2011 [у штампи].
Ђ. Даничић, Рјечник из књижевних старина српских, I–III, у Биограду 1863–1864, приредио Ђ. Трифуновић, Београд 1975.
П. Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд 1971.
С. Николић, Старословенски језик. I. Правопис, гласови, облици, Београд 1978.
Пет векова српског штампарства (1494–1994). Раздобље српскословенске штампе (XV–XVII в.), Београд, 1994.
М. Пешикан, Наша азбука и њене норме, Београд 1993.
В. Савић, „Рани старословенски језик и српска редакцијска писменост. Нарочито с освртом на ć и đ“, Ђурђеви ступови у црквеном животу и историји. У сусрет осамстогодишњици Будимљанске епархије. Зборник радова са научног скупа одржаног у Беранама, 15–17. октобра 2010, Београд–Беране 2011 [у штампи].
Старославянский словарь (по рукописям X–XI веков), под редакцией Р. М. Цейтлин, Р. Вечерки и Э. Благовой, Москва 1994.
Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Београд 2001.

 

Виктор Савић