Песма

Појам песма означава вокално или вокално-инструментално музичко дело, затим музичко дело које се изводи гласом, певањем, или литерарни састав сачињен од стихова.

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература

Основни текст

На територији Србије постоје разне врсте народних песама. Оне се разликују по карактеру и садржини, чиме је одређен и пол њихових вокално-музичких извођача. Постоји више врста класификација вокалне традиције у Србији, а најпознатије су оне које су сачинили Вук Стефановић Караџић и етномузиколог Миодраг Васиљевић.

Вук песме дели на мушке (певају их искључиво мушкарци) и женске (певају их или жене или мушкарци). Подврста мушких песама су епске песме (мушке јуначке песме) које су састављане у десетерцу (4+6) и које се изводе уз гусле. Епске песме деле се на песме најстаријих времена (песме о Марку Краљевићу, Косовском боју, Немањићима и сл.), песме средњих времена (о хајдуцима и ускоцима), песме најновијих времена (о Првом српском устанку и црногорским бојевима). Лирке песме су заправо женске песме. Оне су женске по своме карактеру. Пошто Вук Караџић није био превише заинтересован за ову врсту песама, он их је без много промишљања класификовао у чак двадесет категорија. Пјесме на међи имају структуру епских песама, а њихов садржај је лирски (нпр. Хасанагиница). Најчешће их певају мушкарци.

Касније класификације, настајале до поделе коју је начинио Васиљевић, остављале су епске песме по страни, а остале су биле дељене на обредне и обичајне, необредне (љубавне, баладе) и др. М. Васиљевић је 1960. године направио поделу на календарске песме (годишњи циклус), где би спадале песме које се у земљорадничким заједницама везују за одређене обреде који се увек у исто време понављају (нпр. Наджињу се Марко и Марија) и некалендарске песме (животни циклус) у који би улазиле песме које су везане за обреде и обичаје од нарочитог значаја у човековом животу (рођење, свадба и смрт). Разлика између ових група је у томе што некалендарске песме не може изводити онај на кога се односе. Разликују се и по начину извођења јер у календарском циклусу нема импровизација (ове песме имају фиксирану форму), а у некалендарским има, и то у великој мери. Једини изузетак од овог правила јесу тужбалице у Црној Гори, које се изводе по одавно утврђеном обрасцу, а изводе их професионалне нарикаче.

Певање и песма се углавном везују за лепе и радосне тренутке у човековом животу. То може бити разлог што се код Срба не каже да жене на гробу током сахране певају, већ се каже да туже или кукају, а песма коју изводе назива се тужбалицом. Један од примера за тужење је песма Радујте се стење и камење (кукање на женско, Велики Поповац, североисточна Србија). Песма која се пева детету док се успављује назива се успаванком, а у народу се обично за успаванку каже бројалица, и она се броји, а не пева.

У српском језику постоји и мноштво фразеологизама у којима је централна лексема песма (певати другу песму – ’другачије радити / мислити / говорити’; увек иста песма – ’увек исто’; отпевати (своју) песму – ’не бити више способан за нешто’, ’пропасти ’; певати исту песму – ’остајати при свом мишљењу’, ’говорити / радити увек исто’; стара песма – ’досадно понављање исте, свима познате ствари’; то је друга песма – ’дуга / компликована прича’; Песма! – када се жели истаћи да је нешто необично добро, лепо, складно; песма лабудова – ’последње значајно дело / велики доживљај при крају каријере, живота’).

Литература

Димитрије Големовић, Народна музика Југославије, Београд: Музичка омладина Србије, 1997; Josip Matešić, Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, Zagreb: IRO „Školska knjiga“, 1982; Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска − Институт за српски језик САНУ, 2011.

Нина Аксић

Песма

1. Етнолошка обрада

Основни текст

Литература

Азбучник