Лапот
Етнолошка обрада
Лапот (проклетије) је ритуал убијања старих људи који се везује за дубоку прошлост. У савременој српској науци не постоји сагласност око тога је ли реч о ритуалу који је заиста постојао или о научној фикцији израслој из традиционалних митова, као што сматрају Љубинко Раденковић и Бојан Јовановић. Главна теза оваквог становишта је да ритуал убијања старих људи представља искључиво мотив из народног предања који треба сагледати „у контексту потребе за занимљивошћу и сугестивношћу казивања које и усмерава наративни ток могућег ка несвакидашњем и необичном“. За разлику од овог становишта, које се појавило у последњих петнаест година, историјски континуитет и бројност текстова који у лапоту виде искорењени ритуал убијања старих и немоћних доминирају – почевши од етнографских текстова Симе Тројановића, Тихомира Ђорђевића и Светислава Првановића, све до Веселина Чајкановића, који, као историчар религије, смешта проблематику лапота у шири компаративно-религијски и историјски контекст ритуалног жртвовања људи и акцентује религијски смисао ове жртве. Мирко Барјактаровић у тексту Још о убијању старих људи предочава грађу везану за лапот сакупљену на простору некадашње Југославије. Као одговор на текстове који оповргавају историјску реалност лапота, настао је и рад Сретена Петровића (2000). Широј јавности је овај обичај постао познат када је Горан Паскаљевић 1972. године снимио филм под називом Легенда о лапоту.
Претпоставку да је ритуал убијања старих људи под називом лапот некада давно постојао у српској култури поткрепљују сведочанства о томе да су и многи други стари народи, између осталих – стари Грци (острво Кеос) и Римљани, познавали људске жртве. Постоји и фраза сардонични смех,која је и данас сачувана у многим језицима (са конотацијом исмевања), а заправо је везана за сардонијски обичај убијања стараца на овом острву, који је пратио ритуални, сардонични смех (види ритуални смех).
Најбогатији материјал који се односи на лапот датира из XIX века, а сакупљен је у области источне Србије (Тимочке регије). Поред тога, сведочанства упућују на постојање овог обичаја у XIX веку у јужној Србији, где се звао бупе-лупе,и у Црној Гори, под називом пустеновање и пустенковање. Занимљиво је да Душанов законик (XIV век) садржи одредбу којом се кажњавао спаљивањем онај ко би убио оца, мајку, брата или дете, а постојање овог прописа упућује на закључак да је постојала потреба за санкционисањем оваквих поступака.
Спомиње се неколико начина на који су убијани стари људи. Овај ритуални чин извршавала су или њихова деца или читаво село на различите начине, али најчешће тако што би поставили погачу на главу жртве, па би онда чекићем ударили у њу. Стари људи који су се припремали за лапот нису се ничега плашили, надајући се бољем животу у оностраном. Веома је важно истаћи да је ово ритуално убиство у случају коришћења погаче било праћено изреком „Не убијамо те ми, него лебац“, у чему је могуће препознати ритуални образац такозване „комедије невиности“ којом Мојли објашњава ритуални механизам преношења одговорности са починитеља ритуалног убиства на предмет у старогрчким ритуалним убиствима.
Функционалистичко тумачење лапот објашњавакао последицу тешкоћа повезаних са бригом о старим и немоћним особама и „трошковима“ које изискују они који не доприносе заједници. За разлику од овог схватања, религијска интерпретација овог чина узима у обзир потпуно другачији поглед на свет, као и друштвени статус старих људи који су уживали огромно поштовање, што им је доносило различите привилегије и части. У старим српским веровањима веома важно место је имао култ мртвих, сачињен пре свега од покојних предака, који су представљали моћне заштитнике међу живима, али искључиво уколико су им се посредством ритуала указивале све неопходне почасти и поштовање. „Душе оних који умру, угасе се од старости и изнемоглости, морају бити, у другом свету, слабије од оних душа које су умрле у пуној снази.“ Лапот, у том смислу, представља ритуал који у склопу култа предака омогућава постојање заштитника способних да пруже подршку јер су у онострано прешли пре него што их је потпуно исцрпла болест и старост. Поред тога, тешко је замислити да би људи, свесни тока животног циклуса, били спремни да жртвују своје родитеље да то није било подупрто читавим системом веровања и вредности и да сами нису били спремни на такву жртву. На то упућује следећи податак:
„Човек је убио свог оца и одвукао га је (заједно са својим сином) у шуму вукући га некаквом куком. У моменту када је желео да баци куку, отац рече сину да је сачува јер ће му бити потребна за сопствену смрт.“
Промене светоназора и религијских схватања довеле су до губљења овог архаичног обичаја, што Радовановић повезује са прихватањем хришћанства.
Лада Стевановић
Литература:
Барјактаровић, М. 1999. „Још о убијању старих људи“ у Гласник ЕИ САНУ XLVIII, Београд, 51–71; Burkert, W. 1983. Homo Necans: The Anthropology of Ancient Greek Sacrificial Ritual and Myth. University of California Press; Ђорђевић Т. 1923. Наш народни живот. СКЗ, Београд; Јовановић, Б. 1999. Тајна лапота. Балканолошки институт САНУ, Прометеј, Београд, Нови Сад; Meuli, K. 1946. „Griechishce Opferbräuche“ in Phyllobolia (Festschrift Peter Von der Mühl, Basel,185–288; Чајкановић В.1994. Из српске религије и фолклора 1, СКЗ, БГЗ, Партенон, Просвета, Београд; Петровић, С. 2000. Лапот – реалност или фикција, на материјалу из источне Србије. Етно-културолошки зборник, књ. 6, Сврљиг; Првановић, С. 1964. Лапот – обичај убијања стараца. Тимочки записи, 8–22; Радовановић, В. 1930. Народна предања о убијању старих људи. Географско-етнографска поређења,Скопље ; Тројановић, С. 1898. Лапот и пројклетије у Срба, Београд;Раденковић, Љ. 2003. Словенска предања о убијању стараца у контексту културе. Зборник Матице српске за славистику 63, 2003, 217–237; Тројановић, С. 1925. „Лапот“ у Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка II (ур. С. Станојевић). Загреб.