Гуџе и крмаче

Гуџање је чобанска игра, позната под различитим називима (играти гуџе, крмаче, свињка, жуге; керање, у Бачкој и ћушкање).

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Илустрација
3. Литература и напомена

Основни текст

Гуџање је чобанска игра, позната под различитим називима (играти гуџе, крмаче, свињка, жуге; керање, у Бачкој и ћушкање). Играли су је искључиво мушкарци, на отвореном простору. Облик и правила варирају, али је циљ углавном исти – убацити плочицу помоћу штапова (мачуга) у рупу (казан, карсло) и заузети туђу кућицу.

За игру је потребно шест играча. Пет има кућице (куће, рупаче, колибе), а шести чува казан. Користи се дрвена или камена плочица (гуџа, пиле, крмачица, крмача, керак) и шест мотки, кривих на једном крају (палице, машке, палије, тојаге). На пољани или ливади обележи се кружни простор, тј. направи гувно, у чијој се средини ископа већа рупа, казан, а око ње пет мањих рупа, кућица. Најпре се обавља судање, играчи убацују мотке у казан са удаљености од седам до осам метара. У неким селима играч који први убаци мотку тера гуџу, постави је у казан и из њега избацује, а потом чува казан. У другим селима играч који баци мотку најдаље од казана нема кућицу и чува казан. Остали играчи покушавају да убаце гуџу у казан (што спречава чувар), истовремено чувајући и своје кућице. Када неко успе да убаци гуџу у казан (осоли казан), викне се: Опара! Мијена! На тај узвик сви играчи трче да заузму туђу кућицу. Кућица се заузима убацивањем мотке. Играч који остане без кућице наставља да чува казан до следеће мијене. Ако играч одбије да чува казан, кажњавају га (уврћу га). Провуку му мачугу кроз каиш или учкур и окрећу га док не пристане.

Данас ову игру играју углавном мушка деца старија од десет година, углавном екипно. Уместо плочице користи се лопта. Овако модификована, представља неку врсту хокеја на трави, али је, ипак, све ређа.

Илустрација

Литература и напомена

Оливера Васић, Народне игре и забаве у титовоужичком крају, Београд: САНУ – Етнографски институт САНУ, 1990; Саит Качапор, „Дечје игре новопазарског краја“, Новопазарски зборник 5, 1981.

У изради одреднице коришћена је и грађа прикупљена у истраживањима која су обављана од 1968. до 2012. године. Ова истраживања везана су и за пројекте Етнографског музеја (ужички крај, Пештерско-сјеничка висораван, од 1979. до 1983. године), Етнографског института САНУ (ужички крај), Радио Београда (Пештерско-сјеничка висораван, од 1980. до 1982. године). Теренска истраживања Подриња (општине Лозница, Крупањ, Љубовија, Зворник и Братунац) обављана су од 1979. до 1984. године.

Оливера Васић, Нина Аксић