Додоле

Додоле је назив за магијски обред призивања кише по српским селима, који изводи група дјевојчица које се и саме зову додоле.

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература

Основни текст

Додоле је назив за магијски обред призивања кише по српским селима, који изводи група дјевојчица које се и саме зову додоле. Оне су се окупљале босе и овјенчане зеленилом, те су бирале главну додолу, која игра док је остале учеснице прате. У цијелој Србији (осим југозападног дијела) овај обред су изводила искључиво женска лица. У источној Србији се може чути и назив пеперуга, пеперуђа, пеперона. У планинским динарским крајевима сличан обред под називом прпоруше изводе мушкарци. Обред близак додолама познају и други народи (Грци, Бугари, Румуни, Њемци). Овај обред са снажним паганским елементима до недавно је био део прилично очуване живе праксе, а данас постоји жива успомена на извођење. У новије вријеме је обред бивао деградиран, па су га умјесто некадашњих угледних дјевојака изводиле дјевојчице и Циганке зарад материјалне надокнаде.

Главна додола је морала испуњавати одређене услове (морала је бити сироче, посмрче (рођена након смрти оца) или непорођена (последње дијете у мајке)). Овдје је присутно широко распрострањено вјеровање према коме се најмлађем дјетету приписују посебна својства, и могуће је да се у овом обичају огледа установа ултимогенитуре. Да би обред био кишоносан, додола је морала бити чедна. И ово је древно и свеприсутно вјеровање којим се нарочита снага приписује још увијек сексуално неактивним члановима заједнице. Она је раније била сасвим нага, и потпуно обавијена у зеленило. Култна голотиња је у обредним играма за плодност играла веома важну улогу, као и вегетација коју на додоли поливају, изазивајући падавине имитативном магијом. Касније је обучена само у кошуљу, што се може тумачити као уступак паганског обреда хришћанском моралу.

У неким крајевима обред је почињао тако што се чупао крст са незнаног гроба и везивао додоли за ногу, да би се затим потапао у ријеци. Сјутрадан би на истом мјесту дјевојке китиле додолу зеленилом, а крст пуштале низ воду. У једној од варијаната дјевојке су прије опхода села ишле на гробље и поливале водом најсвјежији гроб. Дјевојке су прије опхода могле ухватити трудну жену, бацити је у ријеку и окупати је. Током опхода учеснице су поливале додолу водом пред сваком кућом. Док је она играла, остале су је пратиле, пјевајући у групи двије по двије. Након опхода села дјевојке би ишле у цркву. Пошто је помету, скупљено смеће су стављале у кесу и везивале ту кесу неколико прстију изнад нивоа ријеке. Вјеровало се да ће киша пасти и вода у ријеци надоћи толико да потопи кесу. Потом су се додоле купале у ријеци и пјевале додолске пјесме које су се завршавале припјевом ој, додо, ој, додоле. У неким крајевима су дјевојке дариване испред сваке куће, да би потом добијено брашно носиле удовици која им је спремала качамак. Ово јело су јеле уз нарочиту ритуалну праксу.

Додоле су, изазване реалним потребама, играле у вријеме суше, но првобитно је ритуал био везан за тачно одређени период (између Ђурђевдана и Спасовдана) и одређене дане (четвртак) у том периоду. Ово би могло да указује на чврсту везу са Перуном, словенским богом громовником, који је у свом домену имао гром и грȁд, облаке и кишу. Ипак, веома је могуће да је веза са култом Перуна настала касније, и да је додолски обред много старији, с обзиром да је његова најважнија радња (изливање воде у циљу изазивања кише) заснована на принципима имитативне магије. Само изливање воде на додолу садржи бар два могућа елемента. Оно је магијска радња заснована на принципу имитативне магије, или рудимент људске жртве, тј. прежитак некадашњег обичаја стварног дављења људи. Ванредно драгоцјен елемент овог обреда је игра, различита од наших световних игара, са битним и веома ријетким карактеристикама соло-игре и ситних корака. Ситни кораци женских обредних игара су показатељ припадности кругу обреда земљорадничких култова.

Назив је у науци до данас остао споран. У пјесми је јасно обраћање божанству и термин додо се увијек јавља у вокативу, нпр.: Oј, додоле, мили боже или oј, додо, додоле. Додо би могло бити Перуново локално име или самостално божанство.

Литература

Слободан Зечевић, Српска етномитологија, Београд: Службени гласник, 2008; Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд: СКЗ, 1957; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Миленко Филиповић, Трачки коњаник, Београд: Просвета, 1986.

 

Ђурђина Шијаковић