Ћирилица

Ћирилица је врло старо писмо, настало у време постојања старословенског језика.


1. Лингвистичка обрада

1. Основни текст
2. Литература


Основни текст

Ћирилица је врло старо писмо, настало у време постојања старословенског језика. У своме историјском ходу она се проширила међу свим Словенима православног обреда (Slavia orthodoxa), од Срба на крајњем југозападу до Руса на крајњем североистоку, постајући од XII века главно или једино писмо свих ових словенских народа. Ћирилица се дуго користила и у Влашкој и Молдавији, које су, такође, биле део истог овог духовног круга. [Румуни су прешли на латиницу тек 1863.] Претпоставља се да је могла настати међу Словенима у бугарској држави. – Константин Философ (Ћирило) је, међутим, за потребе хришћанске мисије међу моравским Словенима, створио глагољицу, којом су написане прве словенске књиге. Црноризац Храбар у својој расправи ништа не зна о двема азбукама – он говори само о једној азбуци. [Ако је ћирилице и било у време Црнорисца Храбра, можда се она, тада као протоћирилица, није ни доживљавала као ново, посебно писмо.] Ћирилица је, према нашим данашњим сазнањима, за неколико деценија млађа од глагољице.

За ћирилицу се, заправо, не зна како је настала (питање ауторства); постоје само неке, мање-више оправдане претпоставке. Зна се, без сумње, из чега је она настала: из грчког унцијалног (литургијског) писма IX–X века. Грчки алфабет је бројао 24 слова која су, као таква, готово неизмењена преузета у ћирилици: a, v, g, d, e, z, i, I, k, l, m, n, o, p, r, s, t, f, h, w, K, P, T, u. Ту су се нашла два знака за вокале i (i „осмеричко и“ / I „десетеричко и“ – грч. η „ита“ / ι „иота“) и o (o „он“ / w „от“ – грч. ο „омикрон“ / ω „омега“). Преузет је, поред тога, још и начин обележавања вокала u устаљеном комбинацијом ou (диграма „оник“ – грч. ου, дифтонг који је више од хиљаду година раније постао монофтонг), али и одговарајућом лигатуром U. То списак словних позајмљеница доводи до броја 25. Из грчког писма је преузета „стигма“ (Z – грч. ϛ), знак са бројном вредношћу 6, касније и са гласовном вредношћу dz, па и z (тада већ „зјело“). Овај инвентар проширен је, пре свега, у раној ћирилици, са 13 особених слова за нарочите словенске гласове: b, /, c, C, [, ({), x, q, (X), y, }, \, A. У споменицима се доста рано сусрећу још следећа четири слова: E, ], |, ~. Укупно, то су 43 слова, мада би се минимални инвентар могао свести на 38 слова, па можда и на мање, по неким бројањима. (погледати илустрацију „Настанак ћирилице“)

За настанак ћирилице могућа су два супротстављена сценарија: једновремена креација једнога човека (често с нагађањем ко би то могао бити) или еволутивни, релативно дуг развој грчко-глагољичког хибрида који је тек у засведоченим споменицима показао коначан и графички уједначен резултат. Обе генезе су представљали и разрађивали бројни истраживачи словенског писаног наслеђа. Митар Пешикан је, тако, ликовним путем показао претпостављени развој из праглагољичких у ћириличке форме неких слова. Физиономију глагољичких слова, наиме, карактеришу кружићи комбиновани с каквим линијама, док би им у ћирилици одговарао троуглић, али и он је редак: ту се пре свега сусрећу вертикалне линије (стубови) с којима краће линије и украсни зарези образују различите углове. Док би глагољичка слова, затим, претежно ишла у ширину (словно поље је положен правоугаоник), висећи о горњу, замишљену линију, ћириличка су ишла у висину (словно поље је усправан правоугаоник). И збиља постоје неки рани ћирилички споменици у којима се затиче непреврело стање, с појединим архаичним словним фигурама, наслеђеним још из глагољице. (погледати илустрацију „Настајање појединих ћириличких слова из одговарајућих глагољичких“)

Глагољица и ћирилица су се, осим у морфолошком смислу, разликовале и по саставу и употреби неких слова. Глагољица није имала парњаке (корелате) грчких слова ξ и ψ, док су она (K и P) у ћирилици нормално употребљавана. У глагољици је постојало слово й (у вредности g’ или нечега попут đ) које је према сачуваним споменицима системски гледано – усамљено, али се претпоставља да је могло стајати у пару са словом щ (којим се могао означавати безвучни парњак, а тек доцније ревидирањем језичког израза и њему одговарајуће писмености у целини – št). У општој ћирилици, пре свега у Бугарској и Руској земљи, нема одговарајућег слова. Чак је и у глагољици изузетно ретка употреба тзв. „пауколиког хер“ (^) – у ћирилици њему нема ни трага. Док је глагољица имала посебно слово за африкату dz (s), није извесно да је њему одговарајуће слово имала и ћирилица – у ћирилици је, наиме, непосредно из грчке графије била преузета „стигма“ (Z) која је, можда, у првом времену, била само с бројном вредношћу. У рукописима се, међутим, појављује и слово z с дијакритичким додатком (), на етимолошком месту (па ваљда и с гласовном вредношћу) африкате dz. Док глагољица познаје три слова за вокал i (·, ¶; и), дотле су у ћирилици у употреби два слова (I; i). Глагољским словима þ и « графички корелати су ћирилички } и | (док су слову Ş – заправо A, потом и ~). Истовремено, глагољици су непознате графичке комбинације исказане ћириличким ] и E. По свој прилици првобитна глагољичка слова þ и « нису ни схватана као графичке слике за гласовне секвенце ju и jǫ. Секундарни знак за јотацију (), доживљен као графички редуковано i, накнадно је примењен у ћирилици. У глагољици постоји само једно е коме у ћирилици, у складу с измењеним правописним приликама, одговарају e и E. Аналоган је случај и с глагољичком ˙, коме у ћирилици одговарају y и ].

Историја српске ћирилице може се пратити, како је то приметио Петар Ђорђић, од момента појаве слова „ђерв“. Ово слово се развило из одговарајућег глагољичког, на прелазу из XI у XII век (й > G). Чак је, у једној заставици чувеног глагољичког Синајског требника, два пута уметнуто глагољско слово ђерв на одговарајућа места у ћирилицом написано хришћанско име са српскословенским ликом: |eorx|i. [Ово име и друга имена не припадају времену настанка овога требника, и касније су ту записана.]

На српском тлу је, у време старословенског језика, настао Темнићки натпис, плоча с именима севастијских мученика, писана ћирилицом у X–XI веку. У XII веку је настао чувени Минхенски абецедар, с двема азбучним таблицама, ћириличком и глагољичком, забележеним на крају једне знатно старије латинске рукописне књиге. Најстарији српски ћирилички датирани споменици су: потпис великог жупана Стефана Немање и кнеза Мирослава на латинском уговору о миру с Дубровником од 27. септембра 1186. године, Повеља бана Кулина, писана на празник Усековања главе светог Јована Крститеља, 29. августа 1189. године и потпис кнеза Мирослава на латинској повељи од 17. јуна 1190. године. Из приближно истог времена је и чувено Мирослављево јеванђеље, свечано написана књига за „великославног кнеза Мирослава, сина Завидиног“. Виктор Новак је приметио да је ово јеванђеље настало у писарској радионици у којој се неговало и писање латиницом – далматинском беневентаном. – Уочљиво је да су сви ови споменици настали у додиру с латинском писменошћу.

Ћирилицом су код Срба писани текстови свечаног, узвишеног стила, али и текстови с практичном наменом, нижега стила. То је, по својој природи, условило извесну специјализацију у самој техници писања. За црквене и друге нарочите такстове резервисан је уставни тип ћирилице, чији је монументални лик у протегнутом развојном путу, идући ка крају XIV, измењен, ако не и нарушен, стремећи нечему што се често назива „полууставом“, што неки од истраживача с правом оспоравају као посебан тип, налазећи да је то и даље рукописни „устав“, само из каснијег времена. Овоме се својим потезом супротставља „брзопис“ који се једновремено с постојањем најуређенијег устава развио у државној канцеларији Немањића. Већ у време краља Милутина, на прелому XIII у XIV век Срби имају развијен „канцеларијски брзопис“, широко примењиван у пословно-правним текстовима. Оштра и неповратна граница између ова два типа писма, међутим, не постоји – јер и у каснијем времену има повеља, нарочито манастирских, писаних (полу)уставом, као и озбиљних литерарних дела писаних брзописом.

У Босни се конзервира стање из српске писмености с прелаза XII у XIII век. У Повељи бана Кулина из 1189. године нема никаквих особених палеографских црта по којима би се овај споменик разликовао од других српских споменика тога времена. У каснијим, међутим, рукописима, осим што нема палеографских иновација, него се конзервирају општи српски словни облици из претходног заједничког периода, у потезу (дуктусу) слова запажа се квадратни, понекад и правоугаони оквир, па слова изгледају четвртасто. Овоме ваља додати у начелу архаичан српски правопис, баштињен из претходног, почетног периода. Године 1378. Твртко I се на гробу светога Саве у Милешеви крунисао за српскога краља „сугубим венцем“ (двоструком круном) Босне и Србије. Том приликом довео је себи логотета Владоја из Србије. У босанску дворску канцеларију пресађују се писарски манири из немањићке Србије. Тада се и званичне владарске повеље почињу издавати рашким канцеларијским брзописом, али није сасвим напуштена ранија пракса писања повеља уставним писмом. Ово, брзописно писмо ће се широко укоренити у Босни и околним крајевима, опстајући до времена стварања националних држава. У XIX веку је ненаучно скован и термин за овакву писану форму – „босанчица“, с премисом да се ради о оделитом писму, самосталном од српског наслеђа. То је, схватамо из малочас реченог, произвољно фантазирање, коме није место у науци.

Укључивањем дела српске културе из државе Немањића у источније словенске и византијске културне токове, на прелазу XII у XIII век, нарочито преко Свете Горе – Атоса, али нешто пре и другим каналима, целокупан културни образац овог дела српства подвргнут је ревизији. С новим импулсима назначени део српске писмености се преобразио у духу тадашњих општесловенских културних тежњи. Створена је рашка књижевна школа, а век и по касније и ресавска књижевна школа. У Босни се за то време конзервирала хумско-босанска писменост, ћирилички одраз раније глагољичке основе. – Мада је српска писменост државе Немањића на својим почецима трпела снаже утицаје руске писмености, ваљда претежно уз посредовање Свете Горе, он је, ипак, идући ка крају XIV века, будући у великом стваралачком напону, и сама давала и свим околним писменостима и удаљеној руској писмености (тзв. „други јужнословенски утицај“).

Књиге су се почеле штампати ћирилицом готово пола века после проналаска штампе у Европи, поткрај XV века. У Кракову ће се 1491. године штампати прва ћириличка књига, на рускословенском језику. Прва српска штампарија основана је 1493. године на Цетињу, а прва штампана књига је Октоих првогласник, изашла следеће, 1494. године, на српскословенском језику. Први српски штампар, јеромонах Макарије, по престанку рада ове штампарије, отишао је у Румунију, где је наставио са својом штампарском делатношћу.

Српске штампарије су се отварале на разним странама – у Венецији (чак три), Горажду, Скадру, Рујну (код Ужица), Грачаници, Милешеви, Мркшиној цркви (код Косјерића) и Београду. Старо српско штампарство окончало се 1638. године, штампањем Псалтира у млетачкој штампарији Бартола Ђинамија – последње штампане „србуље“.

Дубровчани су 1502. године имали израђене калупе за ћириличка слова, али штампарија није прорадила. Стога су 1512. године штампали у Венецији на народном српском језику, „in littera et idiomate serviano“, Молитвеник за Србе римокатолике (М. Решетар). У књигама Матије Дивковића и других босанских фрањеваца штампаним у Венецији користиће се „уставна“ ћирилица с појединим словима особеног, брзописног лика, али опет подведеним у статичне и изједначене типографске (уставне) оквире. Овакве су се штампарије отварале још на неколико места, а најпознатија је она коју је основала Конгрегација за ширење вере у Риму.

Ћирилица је реформисана почетком XVIII века по наредби руског цара Петра Великог. Избачени су надредни знаци и нека историјска слова, а лик преосталих слова је измењен у складу с латиницом тога времена. Тако је створена тзв. „гражданица“ (српски речено „грађаница“) – „грађанска азбука“ за службене и световне потребе руског друштва. Црквенословенска ћирилица се вратила у ванцрквену употребу током XIX века у научна издања. Оваква, руска грађанска ћирилица је, после Октобарске револуције (1917), распарчана на националне ћирилице у СССР-у, а послужила је и као основа за стварање нових ћирилица за несловенске народе широм СССР. Руска азбука је претрпела низ промена, да би последња била 1918. године када је њен инвентар сведен на 33 јединице (укидање „дореволуционарног правописа“). [Руска емиграција у Краљевини Југославији служила се старим правописом.] Слична реформа десила се и у Бугарској 1945. године.

Реформисана руска ћирилица Петра Великог стићи ће и Србима током XVIII века. Захарија Орфелин (1726–1785) је у својим Прописима („Новејшија славенскија прописи ради ползи и употребљенија славено-серпскаго јуношества“) 1776. године донео у својој таблици 37 писаних слова грађанске ћирилице која се тада учила у српским школама: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, i, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш, щ, ъ, ы, ь, ѣ, э, ю, я, ξ, ψ, θ, υ. Овом приликом изостављена су нека слова из црквене азбуке, а последња четири у овоме низу означена су као грчка. Сава Мркаљ (1783–1833) је, међутим, реформишући српску ћирилицу 1810. године у својој маленој али изузетно значајној књизи Сало дебелога јера либо азбукопротрес, пошао од црквенословенске уставне ћирилице. Из ње је избацио 19 слова: Z, M, W, {, x, X, y, j, }, w, ], A, K, P, T, V; с надредним знацима: VÈ, i–, J. Задржао је 25 слова: a, b, v, g, d, e, /, z, i, I, k, l, m, n, o, p, r, s, t, u, f, h, c, ;, [. Иако слова f и h немају једнак статус с осталима, Мркаљ их је ипак задржао – прво је за стране речи; за друго каже следеће: „za h selqani serblqi ne znadu? no malo ul}dniI po;ti svagda ga izgovara}, i ] ga za to upotreblAvam“ (Сало, стр. 12). Диграмама tq, dq и lq, nq он је обележавао специфичне српске гласове (ć, đ и lj, nj), што је чинило број од 29 графичких јединица за бележење исто толико фонема српскога језика (ништа не каже за dž). Сава Мркаљ ипак није био за трајно уклањање ових слова из српске азбуке. Он је предвиђао, рекли бисмо то данас, „активни“ и „пасивни“ део фонда; „ni[ta many pismena ova ne /elimo predati zaboravlyn}. ona valA svagda u bukvaru da ostanu? no ne samo na dosada[nym mystu svome“ (Сало, стр. 14). И ова би се слова, дакле, учила у школи, али не на почетку, него тек кад се овлада основним – нужним делом графијског фонда: „onda tqe dy;ica i sama zapitavati“ (Сало, стр. 15). (погледати „Сало дебелога јера (1810)“)

И пре Мркаља било је покушаја да се српска азбука упрости и учини функционалнијом, али је тек он извео праву револуцију. Своје решење с диграмама сматрао је несавршеним и прелазним, док се на месту сваког од њих не начини посебан, нови знак, „pak tankome jru onda kazati put za debelim“.

Вук Караџић (1787–1864) је у два наврата усавршавао српску азбуку, узимајући овога пута за основу руску грађаницу, али идући све време за С. Мркаљем. У Писменици сербскога језика 1814. године Вук је поред 25 основних слова с Мркаљевог списка, предложио четири нова решења – сливање танког јер с трима словима: , љ, њ, а на месту Мркаљевог ть вратио је историјско ћ (али у вредности ć). [Пре Вука је Павле Соларић, његов учитељ и пријатељ, 1812. године у своме Буквару користио ћ у вредности ć, а Мркаљево у вредности đ.] Вуков азбучни предлог из овога времена садржао је, гледано по броју, такође, 29 слова (за исто толико српских гласова), као и Мркаљев: а, б, в, г, д, , е, ж, з, и, ї, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, ш. (погледати „Писменица сербскога језика (1814)“)

У наредним деценијама Вуково поимање српског књижевног језика се развијало, ф и х су додатно учврстили своја места у систему. Вук је у своме другоме Српскоме рјечнику, 1852. године, на пример, дао нешто другачији азбучни распоред, с размештањем ових слова унутар основног репертоара. Вук је и тада задржао помоћни знак ъ. (погледати „Азбука у Српскоме рјечнику из 1852. године“)

Данашња српска азбука, „вуковица“, има 30 слова: а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, џ, ш.

На бази „вуковице“ настала је азбука намењена македонском језику, који је проглашен 2. августа 1944. године. Указом од 5. маја 1945. године донето је решење за увођење македонске азбуке која броји 31 слово, а од српских се слова разликују ѓ, ќ, ѕ, при чему овде такође постоје љ, њ, ј, џ.


Литература

П. Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд 1971.

Кирило-методиевска енциклопедия, I–IV, София 1985–2003.

П. А. Лавровъ, Палеографіческое обозрѣніе кирилловскаго письма, Энциклопедія славянской филологіи, вып. 4.1, Петроградъ.

С. Мркаљ, Сало дебелога јера либо азбукопротрес, приредио А. Младеновић, Нови Сад 2010.

С. Николић, Старословенски језик. I. Правопис, гласови, облици, Београд 1978.

В. Новак, „Палеографија и словенско-латинска симбиоза од VII–XV столећа“, Историски часопис, књ. VII, Београд 1957, 1–22.

Пет векова српског штампарства (1494–1994). Раздобље српскословенске штампе (XV–XVII в.), Београд, 1994.

М. Пешикан, „Мокропољско четворојеванђеље из XIII века – споменик значајне фазе у развоју старосрпске писмености“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XVI/1, Нови Сад, 1973, 61–88.

М. Пешикан, Наша азбука и њене норме, Београд 1993.

В. Савић, „Рани старословенски језик и српска редакцијска писменост. Нарочито с освртом на ć и đ“, Ђурђеви ступови у црквеном животу и историји. У сусрет осамстогодишњици Будимљанске епархије. Зборник радова са научног скупа одржаног у Беранама, 15–17. октобра 2010, Београд–Беране 2011 [у штампи].

В. Савић, „Садржај старе ћирилице и њено преношење у штампарски и електронски слог“, Стандардизација старословенског ћириличког писма и његова регистрација у Уникоду, Београд 2009, 147–178.

В. Стефановић Сербиїанац, Писменица сербскога їезика, по говору простога народа написана, у Виенни, 1814.

В. Стефановић, Српски рјечник, истолкован њемачким и латинским ријечма, у Бечу, 1818.

В. Стеф. Караџић, Српски рјечник, истумачен њемачкијем и латинскијем ријечма, у Бечу, 1852.

Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Београд 2001.

 

Лингвистичку обраду појма „ћирилица“ приредио је Виктор Савић

Азбучник