Етнолошка обрада појма "БОЈЕ" - Ивица Тодоровић, Александра Павићевић

 

У култури, боје су вишеструки симболи, који имају комуникацијску функцију у различитим народним представама. Штавише, можемо рећи да боје у различитим културама представљају један од основних елемената, повезан са низом симбола, ритуалних и митолошких представа и ликова.
Назив боја је одомаћена турска реч, док је народни назив српског порекла маст (мастити – бојити).
И у српском етничком контексту, одувек су се – у бројним текстовима и садржајима – бојама придавали посебан значај и значења. Примера ради, у старим српским списима, огњене и крваве боје за време помрачења месеца, током 1385. године, симболично наговештавају страдања због грехова. Свака боја, у контексту српских народних обичаја и веровања, поседује свој семантички систем, који често обухвата и супротне крајности, тако да је и њихово значење понекад амбивалентно. Исто тако, неке од боја су у прошлости имале различита општа значења и улоге у односу на данас.
Примера ради, црвена боја је врло често имала доминатну улогу у различитим контекстима, с обзиром на то да ова боја поседује највећи интензитет. Између осталог, имала је и заштитну функцију, представљајући ефикасно средство за борбу против злих утицаја; она одбија уроке, зле погледе и слично, означавајући здравље и борбеност. Међутим, у сну она представља неки изненадни догађај и људску крв. Такође, често се повезује и са ватром и месом. Црвена боја се јавља и као синоним за бојење (црвити – бојити), а још у давној прошлости ова боја је имала посебну улогу у сахрањивању умрлих, јер је окером премазивана унутрашњост гробова. Црвена и бела боја су се комбиновале у циљу ритуалне заштите, пре свега против урока; на пример, свадбени хлеб се украшавао црвеним и белим концем, који се после уплитао у поклон новорођенчету.
Бела боја у савременом контексту поседује позитивна значења. Међутим, у прошлости је често била знак жалости или смрти; виле имају бели вео, а мртваци јашу беле коње (слично као и спасиоци из српских народних пророчанстава), итд. Слично томе, и вукодлак има бели покров. Исто тако, бела боја је могла да представља и знак старости и изнемоглости. По једном предању, када су сахранили Христа, мајка му је ставила бела јаја на гроб као знак жалости, а када је васкрснуо јаја су поцрвенела. С друге стране, бело такође асоцира и на светлост и сјај, али и на млеко, снег итд, чиме се бела боја јавља као одредница која изворно упућује на позитивна значења. Између осталог, сматрало се да ће дете рођено у белој кошуљици бити срећно. У усменој поезији, такође, придев „бели / бео“ значио је исто што и „светао“ тј. „леп“. Бела и црна боја су симболички супротстављене, одакле се најчешће изводе супротности: добар – лош, живот – смрт, мушко – женско, и томе слично.
Плава (или модра) боја представља првенствено бесконачност, попут бескрајног неба или мора; и ова боја штити од урока. Плава боја може бити и знак мушкости. Плава боја се често јавља и у варијанти сињ/е („сиње море“)., карактеристичној за словенске језике, као и модар.
Црна боја, на први поглед, асоцирајући на мрак, преузима изразито негативну симболику; међутим, црна боја у народној прошлости није била распрострањени знак жалости као данас. Она у народним веровањима и предањима често има заштитну моћ и представља оружје за борбу против демона. Између осталог, православни свештеници и монаси носе црну боју. Супротно томе, и нечисте силе често могу бити повезане са овом бојом: демони света мртвих су црни и слично. Веровало се да се вукодлак претвара у црног коња или, пак, да грешник има црну крв, од које постају гаврани. Поједине обредне радње подразумевале су и учешће животиња црне боје; на пример, црна кокошка је ношена око њива због града. Такође, и биљкама које су црне боје приписивала су се посебна магијска својства, од црног трна до црног дуда. У савременим околностима, црна боја је универзални знак жалости. У Боки Которској су, у ожалошћеним породицама, и ускршња јаја бојена црно.
Зелена боја је означавала напредак, бујност, весеље, усеве. Пре свега, повезивана је са биљним светом, а посебно се наглашавала приликом свадби и свечаности. Упечатљива је била народна представа о светом Ђорђу који јаше зеленог коња, окићеног зеленим класјем и биљем. С друге стране, и ђаво је представљан како јаше на зеленом коњу. По Чајкановићу, зелена боја је боја хтонских митских бића. Ова боја се повезивала и са вештицом, вилом, змајем итд. У „гору зелену“, приликом бајања, терала се нечиста сила. У народним песмама помиње се и зелени мач, затим зелени вук, зелени соко, при чему придев зелен – у наведеним случајевима – означава у ствари сивкасту боју, указујући на силину или храброст.
Жута боја има двоструки карактер. У неким случајевима представља живот и напредак, док у другим означава болест, смрт, немоћ. Другим речима, она има посебну магијску улогу због боје сунца, злата и жита с једне стране, као и због боје болесника и мртваца с друге стране. Жута боја у многим народним представама има заштитна својства. У појединим случајевима, симболика црвене и жуте боје се међусобно замењују или преплићу.
Сива боја је имала значење тајанствености и неизвесности. Пре свега, она асоцира на пепео и маглу. Често ова боја има функцију посредовања, јер у себи садржи и принцип црног и принцип белог. Тако сури орао и сури вуци могу да разгоне нечисту силу. Љубичаста боја је представљала нежност, младост, љубав или чежњу.
У словенском контексту можемо говорити о извесној системској уређености када је реч о коришћењу и симболици боја у народној традицији, што је посебно јасно на примеру народне магије. С тим у вези, најамбивалентније су црвена и сива боја, а посебно је изражена једнозначност црног; бело је супротстављено обојеном, пре свега црном и црвеном. По неким мишљењима, има основа да се тријада црно – бело – црвено посматра као једна врста симболичке структуре прелаза, слично иницијацијском обреду.

Литература: О. В. Белова, Боја, у: Словенска митологија – енциклопедијски речник, редактори – Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1998; Љубинко Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Просвета – Ниш, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1996; Љ. Раденковић, Боје, у: Српска енциклопедија, Том 1, Књига 2, Београд – Буштрање, Матица Српска, САНУ, Завод за уџбенике, Нови Сад – Београд, 2011; Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд, 1990.