Биљка

У народним представама биљке су поимане као веза између човека и оностраних бића.

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература

Основни текст

У народним представама биљке су поимане као веза између човека и оностраних бића. Зато и поштовање светог дрвећа представља једну од идејних основа за настанак светилишта. Преко биљака се симболички осмишљавају простор и време. То најбоље показује модел дрвета света (најчешће троделни), чије манифестације се у различитим варијантним облицима срећу и у српској народној традицији. Код Срба је култ растиња играо важну улогу у бројним обичајима, односно, у многим пословима и животним приликама, од рођења до смрти, као и у разним временским и просторним контекстима.

Основни симболички оквир повезан са биљним светом заснован је на релационом систему рађање – сазревање – смрт – поновно рађање. У непосредној вези са овим семантичким обрасцем настали су бројни митови о божанствима која умиру и поново се рађају. Симболичко осмишљавање биљног света углавном је засновано на односима као што су родно / неродно, питомо / дивље, глатко / бодљикаво, право / криво, цело / шупље итд. У складу са овим релацијама поједине биљке се смештају ближе људском или небеском, а друге ближе хтонском, тј. демонском свету. Најближе човеку је родно, а најудаљеније је неродно, превасходно зимзелено дрвеће.

У српској народној традицији изузетно велики број биљака је семантички издвојен, уз одговарајуће повезивање са разноврсним митолошким представама, ритуалима и веровањима. Међу њима се посебно истичу бели лук, бор, босиљак, бршљан, винова лоза, врба, глог, детелина, дрен, зова, јабука, јавор, јела, конопља, коприва, крушка, кукуруз, купина, лан, леска, липа, оман, орах, паприка, просо, пшеница, ружа, семе, смиље, тамјан, тиса / тисовина, трн, храст, црни лук, чубар, шљива итд.

У симболичком смислу, највише је вредновано родно дрвеће, тј. воћке. Посебно је цењена јабука, али је изузетан значај придаван и ораху, крушки, дрену, лески, трешњи итд. Од неродног дрвећа посебно су поштовани храст и тиса, а у магијској пракси се посебно често среће врба, као и топола, јасика и зова. За извођење магијских радњи су од специфичног значаја биле биљке које поседују особине као што су бодљикавост (глог, шипак), црна или црвена боја, оштар укус или мирис (бели лук). Било је значајно и да се беру у тачно одређено време и на одређеном месту, или да су особеног облика (криве или шупље).

Изузетна натприродна својства придавана су биљкама као што су расковник, детелина са четири листа, седмак трава и сл. Постоји више биљака за које се верује да су чудотворне, а међу њима су најчешће оне чији је карактер у потпуности митски. Уз њихову помоћ, по народним веровањима, може се спознати немушти језик, говор животиња и биљака, отворити свака брава, и сл. Верује се да их познају само поједине животиње (јеж или корњача, на пример), или их пре човека оберу натприродна бића. Најпознатији је расковник, тј. расков. За њега се веровало да је неопходан у проналажењу злата, као и да лечи (људе и стоку) од болести и поништава чини, па чак и да је „најјача сила у природи“.

Од митских бића за биљке су се најчешће везивале виле. Веровало се чак и да се оне рађају из биљака и да живе у дрвећу или у шуми, односно, у сталној и непосредној прожетости и комуникацији са биљним светом. Управо су виле и најпознатије биљарице које лече разним врстама трава и увек прве (у траженом временском и просторном контексту) успевају да уберу лековито биље и биље са натприродним особинама.

Сматра се да је у прошлости, у прехришћанском периоду, биљни свет био повезан превасходно са женским божанствима, односно, са митским ентитетима (почев од вила). У најважније радње са биљкама, које су обављале махом жене, спада брање лековитог биља и биљака за које се веровало да поседују магична својства. Брање биља се обављало у тачно одређене дане (нпр. Биљани петак, Ђурђевдан, уочи Ивањдана, у дане Међудневице између Велике и Мале Госпојине итд.). Тада, према веровању, биље поседује најснажније лековито дејство или натприродну моћ. Примера ради, Биљани петак (односно време уочи њега) је раздобље када многе биљке стичу лековитост, и због тога се са брањем почиње већ у току ноћи, а убране биљке су даване стоци на Ђурђевдан и Спасовдан, док су се неке сушиле и чувале за лек.

Биљке су се користиле и за предсказивање. Примера ради, на Косову и Метохији се родна година прорицала према бресту. Када је у току зиме брест једар, веровало се да ће и година бити берићетна. За неко дрвеће се веровало да је испод њега добро спавати, односно, да ће сан бити лак, а за друго обрнуто. Према веровању из Метохије, најбоље је посадити дренову шуму око куће.

Литература

Татомир Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, Београд: Војноиздавачки завод − VERZALpress, 2001; Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике, 2008; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Љубинко Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Београд – Ниш: Балканолошки институт САНУ – Просвета, 1996; Српска енциклопедија 1/2, Нови Сад – Београд: Матица Српска – САНУ – Завод за уџбенике, 2011; Веселин Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Београд: СКЗ, 1994.

Ивица Тодоровић