Биће

Биће

1. Лингвистичка обрада

1. Лексикографска дефиниција
2. Изрази (синтагме):
3. Етимологија
4. Семантичке компоненте и реализације основе bi<*by <*bhu-
5. Основне митолошке представе
6. Иконочност
7. Литература
Лексикографска дефиниција

Биће 1

Створ, створење; оно што живи, што постоји; исп. бит (2), битник.

Живот; постојање, егзистенција; исп. бивство (2), битије (1), битност (2).

а. Суштина, природа некога, нечег; исп. бит (1), битност (1). б. оно што је карактеристично за некога, нешто.

Чињеница, факат, збивање.

Заст. тело.

Заст. бављење, боравак, присутност.

Покр. стање, положај.

Покр. имовно стање, имовина; имање; исп. битак.
Изрази (синтагме):

Биће над бићима, више биће, највише биће, рлг. Бог.

Друштвено биће, пол. екон. целокупност услова материјалног живота друштва, првенствено начин производње материјалних добара.
Етимологија

Од псл. *bytьje, глаголске именице *byti > бити1, уп. стсл. бытиѥ ’постојање’, ’стварност’. Изведеница суфиксом *-ьje од старог партиципа *bytь. Глагол бити (esse) настао је из корена *by- (стцслав. быти, рус. быть). Индоевропска основа *bheu-/bhū- значила је првобитно ’расти’. То се значење очувало у речима биљка и биље. Из њега су се развила два значења: 1) значење егзистенције и 2) значење ’боравити’ у префиксалним сложеницама. У првом значењу замењује га глагол основе es‑/s‑, у словенским и у осталим индоевропским језицима (ЕРСЈ 3).
Семантичке компоненте и реализације основе bi<*by <*bhu-

Индоевропски корен *bhu- везује се за es- у словенској групи језика, али и у балтичкој групи, као и у ирском, латинском и санскрту. Отуда у црквенословенском језику имамо придев сушть<сѫшть у значењу ’praesens, essentialis’, као и придев сушти (’исти’, ’истоветни’, ’пуки’) и апстрактуме суштина (’битност’) и суштаство, али и придев насушни. На Космету се јавља и присушит (’приближити се’, ’примаћи тако да смета’), а од партиципа *sǫt‑ добијени су и партиципи одсутан и присутан. Према јест у црквеном језику створен је апстрактум ѥстьство (’essentia’), а одатле јестаство (’бивство’) и јестатственица (’природопис’). У апстрактну терминологију изведену из овог корена спада и апстрактум бит (’natura’), као филозофски термин, од кога су изведени придеви битан, битна (’praesens’, ’essentialis’, ’substantialis’), потом именица битак, битка која се јавља код Ветрановића и Рањине, као и апстрактум на -је – биће<*bytьje (Skok I). Бити се користи и у значењу ’настати’, ’родити се’ – За ноћ буде по триста јањаца (НП Вук), потом у значењу ’стварати се’, ’постојати’, ’догађати се’, ’збивати се’ – биват, бивам. Постоји и стари облик битије – заст. ’постојање’, ’постанак света’ (Његош, В. Петровић), као и именица битница – ’воља’, ’жеља’, ’ћуд’, ’нарав’, ’кад неко нешто жели, а не зна шта жели’ (супротно од небитница), забележен у црнотравској Кални (ЕРСЈ 3).

Од прошлог партиципа активног bylъ>био добијена је изведеница биљ (’истина’), где је основно значење ’esse’ очувано, док је првобитно значење ’расти’ сачувано у лексемама биље и биљка (’herba’). Из исте основе су и придеви биљан, биљна (’истинит’, ’прави’ од биљ, биљи – ’истина’), именица збиља, као и придеви озбиљан, биљевати (’vera dicere’), или прилог биљевит, биљевито (’vere’, ’certe’), забележен у Дубровнику. У изведеницама од истог партиципа очуван је облик обиље, као и значење ’боравити’ у било. Основе *by, *bǫd- дају префиксалне сложенице попут добити, добитник (’победник’), добит, добитак (’корист’, ’имање’, ’стока’), потом избити, избудем (’избавити се’, ’ослободити се’, ’преостати’), а јављају се и у значењу резултата радње: изби ми се сан (’испунио ми се сан’), слично значењу лексеме збуде, збио. Облик избити је у српском и хрватском, сматра Скок, пропао због колизије са избити – ’излупати’. Са негативним префиксом у- даје убитак (’штета’). Са префиксом про- (’напред’) даје пробити, пробудем (’успети’), а одатле и пробитак и пробитачан. Итератив од перфекта бити даје бивати. У Водицама бивати значи ’постајати’ и ’боравити’. Изведенице са основним значењем ’боравити’ jeсу и побити, побудем (’commorari’, ’заустављати’, ’боравити’, ’застајати’), стсцлав. пребыть (’задржавање’, ’боравак’), очувано у итеративу пребивати, пребивам и у апстрактуму пребивалиште. Уз префикс *sъ- добијено је збити се, збуде (’догодити се’). Помоћу префикса из- и не- дoбијено је изнебити, изнебудем се, од стсцлав. избавити се – ’уједанпут нестати’, као и снебити се, снебијем се (’као збунити се у чуду’, према импф. изнебивати се, изнебивам се – ’од чуда се збунити’, одакле је и данашње снебивати се, снебивљив). Ту су и забити, забудем, забит, забитан (’скровит’) од стцслав. забыть (’заборав’, ’самоћа’). Као теолошки термин створен је апстрактум биство у коме се в јавља из бивати, бивство, а одатле и придев бивствен (XVII век) – ’essentialis’ (Skok I 1971: 159).

Биће (гр. tò ón, лат. ens) филозофија дефинише као све оно што на неки начин јесте, као одређено нешто, што јесте управо по томе што суделује у битку. Битак, пак, у онтологији не означава биће или одређено нешто, нити бит, него присуство бића у целини. Бит (гр. ousia, лат. essentia) или суштина у филозофској терминологији означава оно што твори постојану природу неке ствари и темељ њене одређености. У односу на променљива стања, бит је оно истинско и непроменљиво, унутрашње језгро по коме то нешто постоји, оно опште и нужно што надилази појединачно, иако нема засебног опстанка изван појединачних бића. У логичком значењу бит је унутрашње почело које омогућава да нешто постоји. Насупрот бићу, које мора да буде одређено нешто, битак је неограничен, неодређен и бесадржајан, али омогућава видљивост бића тиме што битак пребива у њему. Неодређеност појма битка, односно копуле је, извор је тзв. онто-логичког круга – јер се дефинисати може само помоћу ње, али она сама остаје недефинисана и лежи изван домета логике. Ова разлика између битка и бића имплицитно је присутна у свакој онтологији, али и у предонтолошком, наивном разумевању света. У словенској филозофској терминологији постоје разлике у употреби ових лексема: у руском быт значи ’свакодневље’ и нема онтолошко значење, док пољско byt има онтолошко значење ’esse’, ’Sein’.

Имајући у виду укупност семантичких реализација, може се закључити да је основа bi-<by- (са првобитним значењем ’расти’) садржaвала значењске компоненте ’нићи’, ’избити’, ’појавити се’, или ’ослободити се непостојања’, ’успети’ (’победити’), али и компоненте ’обиље’ (’иметак’), као и ’постојати на одређени начин’ или ’боравити у збиљи (истини)’, као оно што је суштo, истинито и истоветно самоме себи, али се може још уочити и значењска компонента жеље, неодређеног хтења или стремљења. На основу значења изведеница из овог корена може се претпоставити да је првобитна сложена ментална представа бића обухватала најпре значење чистог, апсолутног битка који чезне да се ослободи првобитне неодређености и постане одређено нешто и, самим тим, буде истинито/стварно, односно, оно што је присутно и што постојано пребива у збиљи.
Основне митолошке представе

За митско-религиозну свест прво биће је предикат предиката, за шта налазимо потврде у историји религиозног мишљења. У разнородним митско-религиозним представама присутна је митема о настанку света из хаоса, преласка из безобличног праоснова у облик, из почетне неодређености у одређеност, до кога долази деловањем творачке силе. Касирер истиче мисао о „скривеном богу“ из старих египатскиx текстова, чије име је тајна и може му се дати само једна ознака, а то је ознака чистог Бића. Речи којима се Бог открива Мојсију (Ја сам онај који јесам) или онe из Књиге пророка Исаије (Ја сам Он, ја сам Први и Последњи) говоре о митској представи бога као свеобухватног, самониклог бића, као почетка и краја свега бивствујућег. У овом навођењу ознака божанства као апсолутног бића налазимо значења која су везана за изведенице из основе *bhū- и *es/s- – ’настанак’ (као победа хаоса и појављивање облика), ’развој’ (’раст’), ’стварање и присутност’, ’постојаност и идентитет’.

Представе о бићу у вези су са представама о Богу. Сва су бића само манифестације Бога или суделовање у природи Божијој, те представљају симболе битка и Бога истовремено. Забит је, пак, оно што је ’иза бића’, односно ’оно што је заборављено’ или ’оно што је удаљено’. Фразологизми Бити Богу иза леђа (у значењу ’бити далеко’) и Бити заборављен од Бога (То је и Бог заборавио) такође сведоче о постојању концепта ’биће је оно што је присутно’, односно – ’оно што је пред Божијим очима или Богу на виделу’.

Митске идеје о настанку бића поседују висок степен универзалности. Божанске фигуре, као симболи првог, творачког бића, појављују се из мешавине праелемената, воде и земље, или само из воде. Одјек идеје настанка прабића из праводе сачуван је и у фразеологизмима као што су Извор живота или Ниче као из воде. Као симбол првобитног настанка бића појављује се биљка, која је универзални симбол сунчеве енергије и животног циклуса – смрти и ускрснућа животне силе. Биће се у митској свести појављује ниоткуда. Оно избија из таме праелемената, односно из мрачне, пасивне сфере коју симболизују земља и вода. Митологеме сирочета, находа, божанског детета, које је син божанске девице, дају се свести на мотив прадетета које израста из праусамљености праелемената. У готово свим митологијама постоји однос прадетета/прабића, воде и биљке. За настанак конкретног бића неопходно је оживљавање или осветљавање таме (мрачни, пасивни елементи – правода и земља) активним соларним елементом (светлост / топлота / ватра), и/или небеским дахом (ветром), што су симболи деловања творачке силе, која је била у вези са култом Сунца, односно са концептом творачке ватре.

Као манифестација живота, биљка је повезана са водом и сунцем. Биљке изражавају објаву света и појаву облика. Биљна симболика истовремено указује и на феномен јединствености живота и могућност метаморфозе и преласка из биљног у животињско, људско и божанско, као и на цикличност животног тока. Светковине биља, које се обично славе у летњем солистицију, заправо су слављење космичких животодавних сила. Поред тога, биљка је архетипски симбол нагомилане сунчеве енергије и симбол раста и објаве те енергије у различитим облицима. Из безобличне материје, што је пасивно, неиздиференцирано постојање, чином појављивања (избијања на видело), посредством сунца (деловањем активног соларног принципа), прелази се у сферу уобличеног постојања и раста.

Представе о настанку прабића у словенској митологији нису забележене, али овакав степен универзалности у осталим светским религијама допушта успостављање аналогије са митским системима о којима имамо више података. Управо постојећа етимолошка веза између лексема биљка и бити указује на могућност да је првобитна концептуализација постанка (првог) бића/бога у словенској митологији била аналогна представама у осталим митологијама. Симбол рођења бића била је вероватно биљка, док је словенски бог Перун могао бити замишљан као првобитно, одређено и „самоникло” прабиће или прадете које се (у ватри) рађа из биљке, постаје врховно божанство и дарује обиље, ствара и одржава постојећи поредак. Космолошке представе словенске митологије могле су, аналогно митским представама других индоевропских народа, садржавати и идеју стваралачке ватре. Овај небески активни соларни елемент „дотицањем” („ударцем”) пасивног, неиздиференцираног елемента (мешавине воде и земље) доводи до појаве конкретног облика.

Иконочност

Првобитно значење глагола бити, будем – ’расти’ и његова веза са лексемoм биљка, као и значења изведеница насталих из основа *bheu-/bhū- и *es-, пружају одређено сведочанство о словенском предфилозофском, митском поимању бића и постанка, које је у визуелној представи израстања биљке из земље могло наћи чулно-конкретну форму која ће послужити као симболичка ознака за представу самониклог „избијања”, односно појављивања из неодређености. Овде је реч о деловању тзв. „природних” симбола или митологема присутних у готово свим светским митовима и религиозним представама, као и у почецима филозофије.

Представа настанка бића могла је бити у вези са сликом бујања и пупљења (нагомилавања и увећавања „израслине” на биљци или „бубрења” семена), како би потом дошло до деструкције претходне форме (раздвајања), односно пробијања новог облика / избијања клице, а онда и до „штрчања” и раста и, коначно, до уласка у фазу стабилности и обиља, одржавања створеног поретка, али и цикличног стварања новог живота. Првобитна ментална представа настанка бића садржавала би стога следеће компоненте: 1. набујалост и пупљење (ширење, увећавање, узроковано „жељом”, односно нагомилавањем или обиљем); 2. ослобађање нагомиланости неком врстом (усмереног) кретања или „ударца”, односно деструкција и пробијање; 3. појављивање новог облика који се одваја од старог, а то одвајање се манифестује као раст, односно стремљење навише.

Да су првобитне представе о настанку бића биле блиско везане за симболику биљке сведочи и преплитање ботаничке и родбинске терминологије. Постоји и занимљива паралелa између основе са значењем стварања и основе са значењем ударања, каква постоји и између изведеница од бити (esse) и бити (’ударати’). Јасна Влајић наводи следеће семантичке реализације континуаната глагола *biti, bьjǫ: (’клијати’, ’штрчати’), избити (’нићи’, ’порасти’), пробит (’порасти’, ’појавити се’ – о брчићима), битак (’клица’), избојак (’млада грана’, ’изданак’), бити (’расти’, ’бујати’), бич (’млаз’, ’прамен’).

Да је појављивање бића могло бити концептуализовано као ударац сведочи и употреба глагола ударити у значењу ’приспети’, ’појавити се (изненада)’: У том удари однекуд Еро (…) (Еро са онога свијета, Стефановић Караџић 1821), која се јавља и у значењу (усмереног) кретања: Мало за тијем удари онуда један чоек с колима (…) (Лисица се осветила вуку, Стефановић Караџић 1853); Па онда отиде побрзо напријед, па изује један опанак, па га баци на пут куда ће ударити (…) (Ко умије њему двије, Стефановић Караџић 1853); По том они пођу сва тројица заједно, (…) па га најпосле отерају од себе, те он удари другим путем молећи се Богу да му да добру срећу (Коме Бог помаже нико му наудити не може, Стефановић Караџић 1853); На то удари онуда један путник па га запита (…) (Усуд, Стефановић Караџић 1853).

Услов или узрок настанка у митској свести било је деловање силе, што отвара могућност да су глагол бити (’esse’, oд ие. основе *bheu-/bhū-) и глагол бити (’ударати’, од ие. *bhei-) првобитно припадали истом семантичком пољу и да су били у вези са општим поимањем нагомилане енергије (силе Божије), која се могла манифестовати као позитивна творачка, али и као деструктивна. Овде је реч о постојању двеју различитих индоевропских основа (бити < *bheu-, bhū- ’расти’ и бити < *bhеi- ’ударати’), од којих је прва означавала најпре општу космичку енергију, која је у митској свести концептуализована као божанска сила, да би се даљом семантичком диференцијацијом и метафоричким преносом, праћеним и формалним изменама, дошло до развитка речи са посебним, специјализованим значењима, које ипак чувају и заједничку значењску компоненту „деловања силе”, најпре схватане као деловање божанске силе.

У ЕРСЈ 3 укрштање глагола бити (’еsse’) и бити (’ударати’) објашњава се као плод формалног изједначавања појединих облика између прасловенског *biti (> biti2) i *byti (> biti1), укључујући и итератив bivati < *byvati/*bivati, што је довело до мешања облика и значења. Међутим, да би дошло до мешања значења, морала је постојати још нека мотивациона основа (јер до оваквог мешања значења не долази нужно у свим случајевима хомонимије). Њу је могуће видети управо у томе да је представа првог и „најпотпунијег” бића на „онтолошкој лествици” митске свести била једнака представи Бога „Ударача”, а да је архетипска идеја настанка бића у многим религијама повезана са симболиком светлости, која је у вези са блеском муње и ударцем грома.

Семантички паралелизам одређеног броја континуаната ових основа, као и подаци из обредних песама, фразеологизама и пословица, али и митолошког материјала, наводе на закључак да је иконичност (првобитна сложена ментална представа која се користи конкретном чулном сликом као својим симболом и мотивационом основом за даље реализације) лексеме биће била аналогна представи божанског прабића, замишљеног као персонификација и конкретизација обиља космичке енергије, која се могла различито манифестовати – најпре као ватрена и ваздушна сила која омогућава појављивање, раст и развој, као сила које одржава постојеће и успоставља космички ред, али која се јавља и у деструктивном виду – као снага онога који уништава да би циклично обновио свет. Овај концепт Првог бића био је у вези са култом Сунца (тј. небеске ватре као извора топлоте и светлости) и идејом о настанку света из неиздиференцираности праелемената – воде и земље, посредством творачке енергије. Првобитна ментална представа рађања бића била је везана за симбол биљке (вероватно перунике), а настанак бића концептуализован је као догађај „ударца” и „избијања”, те је креација стога даље повезивана и са батином или штапом, симболима стварања, прображавања, али и кажњавања и уништавања (уп. Бити Бог и батина).

Литература

Ивана Башић, „Иконичност онтолошке лексике српског језика у контексту словенске митологије: концепт бића”, Зборник Матице српске за славистику 76, 2009; Мартa Бјелетић, „Кост кости (делови тела као ознаке сродства)“, Кодови словенских култура 4, 1999; Јасна Влајић-Поповић, Историјска семантика глагола ударања у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2002; Mirča Elijade, Mefistofeles i Androgin, Čačak: Gradac, 1996; Етимолошки речник српског језика 3, Београд: САНУ, Институт за српски језик САНУ, 2008; Ернест Касирер, Језик и мит. Прилог проучавању проблема имена богова, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1998; Karl Gustav Jung, Karolj Kerenji, Uvod u suštinu mitologije, Beograd: Fedon, 2007; Ante Knežević, Filozofija i slavenski jezici, Zagreb: Hrvatsko filozofski društvo, 1988; Речник српскохрватског књижевног и народног језика I, Београд: Српска академија наука, Институт за српскохрватски језик, 1959; Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb: JAZU, 1973; Вук Стефановић Караџић, Српске народне приповијетке, 1821; Вук Стефановић Караџић, Српске народне приповијетке, 1853; Filozofijski rječnik, Zagreb: Matica hrvatska, 1967; Jean Chevalier, Alain Gheerbrant, Rječnik simbola, Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske, 1983.

Ивана Башић