Азбука

ala

Азбука представља сва слова писма једнога језика поређана по одређеном, уобичајеном или утврђеном редоследу.

1. Лингвистичка обрада

  1. Основни текст
  2. Литература
  3. Илустарција – Глагољица и ћирилица (С. Николић, Старословенски језик, I, Београд 1978, 29–30)
  4. Илустрација – Глагољица и ћирилица“ (С. Николић, Старословенски језик, I, Београд 1978, 29–30)
  5. Илустрација – Минхенски абецедар (XII век)
  6. Илустрација – Буквар Гаврила Стефановића Венцловића (1717)
  7. Илустрација – Први српски буквар Вука Караџића (1827)

 

1.1 Основни текст

Азбука представља сва слова писма једнога језика поређана по одређеном, уобичајеном или утврђеном редоследу. То је, дакле, инвентар сложен по каквом смисленом реду (а, б, в, г, д, ђ итд.), али и инвентар (обично нешто шири од словног) у употреби (= писмо). Овде говоримо само о првом наведеном значењу.

Словенској „азбуци“ одговара грчки „алфабет“, односно латинска „абецеда“. Првим двама називима у српском језику се означава поменути словни поредак/инвентар уопште, не само ћириличког и грчког писма, док је назив „абецеда“ резервисан искључиво за латиничко писмо. Сви ови називи настају спајањем назива првих неколика слова из одговарајућих система из којих долазе (грч. alpha + bēta : слов. azx + boukX).

Називи слова једнаки су у глагољици и ћирилици, а настали су у најранијем периоду словенске писмености. Они су вероватно изникли као почеци појединих песничких потцелина које су заједно градиле једну сложену и вероватно смислену целину (форма акростиха), која је и почињала пригодним речима: azx boukX vydy „ја знам слова“. Ова целина до данас није успешно реконструисана. Стихови нанизани по алфабетном реду постојали су као књижевна врста већ у древној источнохришћанској и византијској књижевности, у чије оквире се уклопила и словенска књижевност од својих почетака. Познати су азбучни стихови, као и сама Азбучна молитва, смештена на почетку Учитељног јеванђеља. У српским средњовековним рукописима уочени су и кратки чланци који садрже овакву, мнемотехничку азбуку.

Као што се у грчком и латинском писму бројеви изражавају словима, то је био случај и у обема словенским азбукама, већ од првога времена. Сматра се да су сва слова глагољице, првог словенског писма, имала одговарајућу бројну вредност – уколико би била праћена титлом (знаком изнад слова), као и слова ћирилице, и била су распоређена у четири енеаде – деветочлане низове (јединице, десетице, стотине, хиљаде). То знатно олакшава утврђивање првобитног азбучног реда. Протоћирилица је, међутим, пратећи грчки образац, могла имати само три енеаде (24 слова + 3 нарочита знака), па је тако читав низ слова остао изван овог система. Када се овако поставе ствари, овај дефекат је снажан доказ да је само глагољица настала као аутохтоно и целовито осмишљено писмо за словенски језик. Ћирилица је, с друге стране, резултат ограниченог утапања особеног (дистинктивног) словенског словног инвентара из глагољице у носећу грчку структуру. Таква врста словенског калема на грчкој подлози захтевала је извесно време неопходно за униформисање, уједначавање свих графичких облика новонастале целине. Погледати у додатку „Глагољица и ћирилица (С. Николић, Старословенски језик, I, Београд 1978, 29–30)“.

Азбука представља сва слова писма једнога језика поређана по одређеном, уобичајеном или утврђеном редоследу. То је, дакле, инвентар сложен по каквом смисленом реду (а, б, в, г, д, ђ итд.), али и инвентар (обично нешто шири од словног) у употреби (= писмо). Овде говоримо само о првом наведеном значењу.

Словенској „азбуци“ одговара грчки „алфабет“, односно латинска „абецеда“. Првим двама називима у српском језику се означава поменути словни поредак/инвентар уопште, не само ћириличког и грчког писма, док је назив „абецеда“ резервисан искључиво за латиничко писмо. Сви ови називи настају спајањем назива првих неколика слова из одговарајућих система из којих долазе (грч. alpha + bēta : слов. azx + boukX).

Називи слова једнаки су у глагољици и ћирилици, а настали су у најранијем периоду словенске писмености. Они су вероватно изникли као почеци појединих песничких потцелина које су заједно градиле једну сложену и вероватно смислену целину (форма акростиха), која је и почињала пригодним речима: azx boukX vydy „ја знам слова“. Ова целина до данас није успешно реконструисана. Стихови нанизани по алфабетном реду постојали су као књижевна врста већ у древној источнохришћанској и византијској књижевности, у чије оквире се уклопила и словенска књижевност од својих почетака. Познати су азбучни стихови, као и сама Азбучна молитва, смештена на почетку Учитељног јеванђеља. У српским средњовековним рукописима уочени су и кратки чланци који садрже овакву, мнемотехничку азбуку.

Као што се у грчком и латинском писму бројеви изражавају словима, то је био случај и у обема словенским азбукама, већ од првога времена. Сматра се да су сва слова глагољице, првог словенског писма, имала одговарајућу бројну вредност – уколико би била праћена титлом (знаком изнад слова), као и слова ћирилице, и била су распоређена у четири енеаде – деветочлане низове (јединице, десетице, стотине, хиљаде). То знатно олакшава утврђивање првобитног азбучног реда. Протоћирилица је, међутим, пратећи грчки образац, могла имати само три енеаде (24 слова + 3 нарочита знака), па је тако читав низ слова остао изван овог система. Када се овако поставе ствари, овај дефекат је снажан доказ да је само глагољица настала као аутохтоно и целовито осмишљено писмо за словенски језик. Ћирилица је, с друге стране, резултат ограниченог утапања особеног (дистинктивног) словенског словног инвентара из глагољице у носећу грчку структуру. Таква врста словенског калема на грчкој подлози захтевала је извесно време неопходно за униформисање, уједначавање свих графичких облика новонастале целине. Погледати илустрацију „Глагољица и ћирилица“ (С. Николић, Старословенски језик, I, Београд 1978, 29–30).

Из најранијијег периода словенске писмености допрли су и спискови слова поређаних по азбучном реду – такозвани „абецедари“ (могу се звати и „азбукварима“ и „азбучницима“), понекад праћени и одговарајућим називима слова (нпр. ἄς, μπούκη, βέτδ, или aſ, bócobi, védde итд.). Сачувано их је неколико – најстарији је фрагментарно сачуван Преславски абецедар из X века, а Србима је најважнији Минхенски абецедар, писан у XII веку на последњем листу једног старијег латинског кодекса, с одвојеним четвороредним низовима ћирилице и глагољице. То је уједно и један од најстаријих сачуваних српских средњовековних писаних споменика. Минхенски абецедар, иначе, пружа највише података од свих споменика овога типа. Позната су још два српска ћириличко-глагољичка абецедара, забележени у Чајничком јеванђељу и Радосављевом зборнику, у XIV–XV веку. Погледати илустрацију „Минхенски абецедар (XII век)“.

Мада су се називи слова мењали (типа „буки“ – „боже“), ипак су се релативно рано усталили на ширини словенског простора, уз мање изговорне разлике. Код нас су у XVIII веку уопштени њихови новоцрквенословенски називи (нпр. вједи : стсл. vydy). Редослед слова се такође мењао, а за стару ћирилицу се усталио тек у новоцрквенословенској писмености.

Графички састав најстаријих засведочених глагољичких и ћириличких рукописа није у свему подударан. У расправи Црнорисца Храбра посвећеној питањима словенске писмености саопштено је да словенско писмо (глагољица) има 38 слова – једна (њих 24) „по чину грчьских писмен“ (по грчком обрасцу или само по грчком редоследу) и друга (14) „по словěнстěј рěчи“ (тј. у складу са словенским фонетизмом). Глагољица је остала на броју слова приближном овоме, док се ћирилички инвентар, мада првобитно незнатно шири, временом ипак проширио. Погледати у додатку: Буквар Гаврила Стефановића Венцловића (1717).

У Русији је за време Петра Великог извршена реформа црквенословенске ћирилице („славјанице“). Створена је тзв. „грађанска азбука“ („бело“, а не „црно“ типографско писмо), која ће касније послужити као модел Вуку Караџићу (1787–1864). Реформисана Мркаљева ћирилица, мада типолошки „стара“ (црквенословенска), увела је код Срба новине, уз драстично смањење боја појединачних јединица и увођење неких нових решења. Коначно, Вукова азбука, типолошки „нова“ (грађанска) броји укупно 30 слова, уз задовољење начела: једном гласу одговара једно слово и једном слову одговара један глас. Азбучни ред ове ћирилице („вуковице“) јесте следећи: а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, џ, ш. Погледати илустрацију „Први српски буквар Вука Караџића (1827)“.

1.2 Литература

П. Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд 1971.

П. Ђорђић, Старословенски језик, [Нови Сад] 1975.

Кирило-методиевска енциклопедия, I–IV, София 1985–2003.

Х. Миклас, „По следите на Константиновата глаголица“, Palaeobulgarica, XXXI, София 2007, 3–26.

М. Пешикан, Наша азбука и њене норме, Београд 1993.

В. Савић, „Садржај старе ћирилице и њено преношење у штампарски и електронски слог“, Стандардизација старословенског ћириличког писма и његова регистрација у Уникоду, Београд 2009, 147–178.

В. Стеф. Караџић, Први Српски Буквар, у Бечу, 1827.

Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова. Друго, допуњено издање, Београд 1990.

1.3 Илустарција – Глагољица и ћирилица (С. Николић, Старословенски језик, I, Београд 1978, 29–30)

a_azbuka_1

1.4 Илустрација – Глагољица и ћирилица“ (С. Николић, Старословенски језик, I, Београд 1978, 29–30)

a_azbuka_2

1.5 Илустрација – Минхенски абецедар (XII век)

a_azbuka_3

1.6 Илустрација – Буквар Гаврила Стефановића Венцловића (1717)

o_oce_nas_2

1.7 Илустрација – Први српски буквар Вука Караџића (1827)

a_azbuka_4

Лингвистичку обраду појма „азбука“ приредио: Виктор Савић

Азбучник