Анегдота

Анегдота је сажети наратив о необичном доживљају, са претежно хумористичком, некада и са сатиричном и моралистичком поентом

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература

Основни текст

Анегдота је сажети наратив о необичном доживљају, са претежно хумористичком, некада и са сатиричном и моралистичком поентом. У њеној основи је најпре догађај, затим учесници тог догађаја, и на крају њихови поступци у датим ситуацијама. Све оно што садржајно фигурира у анегдоти је део стварности: представљене личности заиста постоје, а оно о чему се говори заиста се догодило. Анегдота је изразито исторична, конкретизована и локализована, бележи карактеристични говор или ситуацију и може се односити на сопствено сећање, или представљати скривену историју из приватног живота неке значајне личности. Ликови у њој, дакле, могу бити општепознате личности, попут историјских, или се могу везивати само за одређену средину и време. Ипак, најфреквентнији и највиталнији садржаји анегдоте односе се на општепознате личности и значајне догађаје.

Сиже анегдоте се грана од најнижег, аморалног, попут сплетки или личних афера, па до највишег етичког, каква је транспозиција догађаја у ратничко-патријархалној анегдоти. Структурално-композициони план анегдоте је релативно једноставан. Саопштава се само најбитније, без фабулирања, дигресија и коментара, а као најзначајнији део издваја се поента у виду лепе, мудре, или духовите реченице. Описани догађај може остати део једног реалног живота, али бити и посебно издвојен и препричаван, подложан свим трансформацијама карактеристичним за усмено преношење.

Током деветнаестог века у Србији се на анегдоту није гледало као на посебну форму. Систематско сакупљање и бележење оваквог фолклорног материјала почело је тек крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, када су и објављене анегдоте о истакнутим личностима из Првог и Другог српског устанка. Овакве збирке анегдота су политички и династички тенденциозне и ангажоване, што указује и на посебну социјалну функцију коју овај жанр може имати. Примарна функција анегдоте је да забави, као и да поучи, будући да се кроз њу исказују људска искуства, опажања, мишљења, ставови, систем вредности итд. Анегдота је једна од највиталнијих, радо слушаних и приповеданих врста усмене прозе, те као таква заузима значајно месту у српском фолклору.

Литература

Radmila Pešić, Nada Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Beograd: Vuk Karadžić, 1984; Rečnik književnih termina, Beograd: Institut za književnost i umetnost − Nolit, 1985; Десанка Николић, „Анегдота – израз ерског менталитета“, Гласник Етнографског института САНУ XLVI, Београд, 1997; Бранко Златковић, „Усмена народна анегдота“, Књижевност и језик 54/3−4, 2007; Nada Milošević-Đorđević, „Rečnik usmenih književnih rodova i vrsta − anegdota“, Književna istorija I, 1974; Miodrag Ribić, „Iznevereno očekivanje”, Rad XXXVII kongresa SUFJ, Plitvička jezera, Zagreb, 1990. 

Весна Трифуновић