Врба
Врба (Salix) заузима важно мјесто у старој српској религији, али и у вјеровањима словенских и других индоевропских народа.
1. Етнолошка обрада
- Основни текст
- Литература
1.1 Основни текст
Врба (Salix) заузима важно мјесто у старој српској религији, али и у вјеровањима словенских и других индоевропских народа. Она је симбол сваког напретка, раста и подмлађивања. Будући упорна и бујна, врба је лако схваћена као магична биљка. Има везе и са култом мртвих. У једној етиолошкој причи врба је показала ђаволу пут док га је гонио Исус. Стога је ово дрво кажњено проклетством немања порода. У српској варијанти приче јунак проклиње врбу јер је прикрила ђавола. Изрека кад на врби роди грожђе се односи на оно што никада не може бити, а поређење сигуран као врбин клин казивало се за оно што је непоуздано. Врбопуц, тренутак кад врба оживи, у народном вјеровању је период појачаног женског полног нагона, баш као што је винобер за мушкарце.
На неколико празника (Младенци, Лазарева субота, Цвети, Ђурђевдан) врбовим гранчицама се међусобно шибају одрасли и дјеца, изговарајући формулу Расти као врба!. Народ је и стоку шибао врбовим гранчицама, или ју је шкропио наквашеним врбиним шибљем. Магично опасивање врбом су практиковале нарочито жене. Оно се обично одвијало прије изласка сунца и у вези са ритуалним купањем на Ђурђевдан. Поред поменутих празника, у вези са врбом нарочито су Врбице, општи словенски празник.
Врбове гранчице су се вјешале о врата и прозоре, и њима су се китиле иконе у кући. Кићење гранчицама се обављало на велике празнике (Спасовдан, Лазареву суботу, нарочито Ђурђевдан). Вјеровало се да врба чува кућу од грома, и да ђаво, због кога Бог и шаље гром, не смије на врбу. Због апотропајског својства врбине гранчице су се бацале у ватру када би падао град и стављале у храну за стоку на Бадњи дан.
Народна медицина даје неколико рецепата у којима је врба лијек од срдобоље, кашља, грознице, пришта, брадавица, зубобоље. Бајања под врбиним дрветом су, вјеровало се, помагала код грознице, главобоље, кривљења кичме. Постојала је неколицина обичаја заснована на принципу аналогне магије. Тако се нпр. дјевојка на Ђурђевдан чешља на врбиним гранчицама (да и коса и она расту као врба), или се њима опасивала (да буде танка као врба).
1.2 Литература
Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Веселин Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Београд: СКЗ, 1994.
Ђурђина Шијаковић