Усвојење

Усвојење се дефинише као вештачки створена сродничка веза код које усињено дете добија једнак положај који имају агнатски сродници.


1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература


Основни текст

Усвојење се дефинише као вештачки створена сродничка веза код које усињено дете добија једнак положај који имају агнатски сродници.

Закон о браку и породичним односима предвиђа могућност усвајања детета које није млађе од три месеца и старије од осамнаест година. Усвојењем се формира грађанско сродство између усвојиоца и усвојитеља. Закон подржава могућност усвајања несродника и крвних сродника. Усвајање крвног сродника регулисано је чланом 92. Породичног закона. И закони који су претходили поменутом пружали су могућност усвајања сродника, односно, нису обавезивали искључиво усвајање несродника.

У Србији је, у складу са одредбама савезног Закона о усвојењу из 1946. године, постојала само могућност непотпуног усвојења. Законом није било дирано у односе и правне могућности које су постојале између усвојеника и његових крвних сродника. То је значило да се адопцијом у том периоду нису уништавали већ постојећи односи крвног сродства у којима су се дотле налазили усвојеник и усвојилац, нити се тиме утицало на могућност заснивања новог односа крвног сродства у будућности. У Србији је данас нормирана и потпуна адопција. Услови и поступак заснивања усвојења, као и права и дужности усвојиоца и усвојеника нормирани су Законом о браку и породичним односима. Поменути закон је 2005. године замењен данас важећим Законом о породичним односима. Међутим, услови и поступци адопције нису том приликом измењени.

Разлике између потпуне и непотпуне адопције суштинске су природе, и немају исте консеквенце. Код потпуног усвојења усвојеник постаје члан породице усвојитеља, прекидајући сваку правну везу и сваки правни однос са породицом по рођењу, односно, са сродницима по крви. Код непотпуног усвојења не долази до прекида постојећих правних односа између усвојеника и његових консангивних сродника. Тако се стиче утисак да је наследноправни положај усвојеника из непотпуног усвојења повољнији у односу на наследна права усвојеника из потупног усвојења. Законодавац не искључује могућност усвојења и у случају када појединац или брачни пар имају „рођено“ дете или децу. Закон о усвојењу предвиђа и могућност престанка усвојења.

У Србији се за усвајање у колоквијалном говору најчешће користе термини усињење и усиновљење. Настанак и употреба поменутих израза има везе са праксом усвајања мушког детета, али и са положајем који усвојеник заузима у породици усвојиоца, а то је положај сина.

До усвојења је најчешће и долазило да би појединци и брачни парови који нису имали деце стекли наследника. У том смислу се и код адопције испољава обичајноправно схватање везе између старања о родитељима и стицања права на наследство породичне имовине. Усвојеник ступа на место сина, односно детета које преузима обавезу старања о родитељима, а за узврат добија у наследство њихову имовину. Адопцијом мушког детета из рода имовина остаје у роду. На тај начин долази до патрилинеарне трансмисије непокретних породичних добара, чиме се задовољава основни постулат обичајноправне праксе наслеђивања, који је карактеристичан за патрилинеарни систем сродства.

У пракси најчешће наилазимо на усвајање мушког детета, и то агнатске филијације. Упркос томе, није необично да брачни пар усвоји женско дете, и то из мајчине, а не из очеве групе сродника. Фактографска грађа показује да се то чини у ситуацији када не постоји друга солуција, односно када најближи агнатски сродници немају много мушке деце, или не желе да „уступе“ сина брату. На избор усвојеника, уз родно одређење, утиче и присност, односно емотивна блискост између будућих родитеља по усвојењу и детета и његове породице по рођењу.

Усвајање крвног сродника доводи се у везу са настојањем да породична имовина остане у кругу крвних или, евентуално, афиналних сродника. Такав однос карактеристичан је за традицијско схватање својине над непокретностима и везано је за структуру мишљења која се може одредити као традицијска, тј. и за традицијске односе у породици. Изостанак потомства у таквој (патрицентрично орјентисаној) социјалној средини не представља кризну ситуацију само за појединце и брачне парове, већ и за патрилинеарну групу сродника. Усвајањем мушког детета које припада агнатској филијацији не решава се само питање наследника, већ и проблем социјалне и материјалне репродукције патрилинеарне групе, односно обезбеђује континуитет агнатског идентитета. Поменута пракса усвајања има везе и са симболичким значењем крви и њеним родним (енгл. gender) одређењем које има у патрилинеарној идеологији.


Литература

Борислав Благојевић, Наследно право у Југославији, Београд: Права република и покрајина − Савремена администрација, 1988; Добрила Братић, „Ритуални аспект деобе задруге“, Гласник Етнографског института САНУ XXXIII, 1984; Љиљана Гавриловић, „Обичајноправно регулисање породичних односа“, Гласник Eтнографског музеја у Београду 52−53, 1989; Зорица Дивац, „Адопција као обред прелаза“, Гласник Етнографског института САНУ XXXIII, 1984; Јадранка Ђорђевић Црнобрња, „Наследноправни положај усвојеника и усвојиоца – на примеру из Врања“, Гласник Етнографског института САНУ LVI/1, 2008; Јадранка Ђорђевић Црнобрња, Наслеђивање између обичаја и закона, Београд: Етнографски институт САНУ, 2011; Зорица Ивановић, „На кога личе деца: сродство код Срба и принципи перцепције сличности међу сродницима“, Обичаји животног циклуса у градској средини, Београд: Етнографски институт САНУ, 2002; Бранислав Недељковић, „Првенство мушких сродника над женским у српском наследном праву – агнатски карактер српске породице“, Правна мисао. Часопис за право и социологију IX–X, 1940; Nikola F. Pavković, „Etnološka koncepcija nasleđivanja“, Етнолошке свеске IV, 1982; Владимир Тодоровић, Роса Кулић, „Наследно право и ванпарнични поступак у пракси. Закон о наслеђивању са објашњењима“, Службени гласник са п.о., 1997.

Јадранка Ђорђевић Црнобрња

Азбучник