Тужба

Посмртни ритуал је у прошлости био богат различитим садржајима, а до данас се задржала тужба (на жалост, тужаљка, жалба, капа).

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература

Основни текст

Посмртни ритуал је у прошлости био богат различитим садржајима, а до данас се задржала тужба (на жалост, тужаљка, жалба, капа). Била је позната у западној Србији од Азбуковице па све до Метохије. Тужба се обављала на различите начине, а у основи је било жаљење за покојником уз обављање ритуалних радњи како би се његова душа спокојно настанила на „оном“ свету. Различитим начинима тужбе заједнички је обредни обед, звоњење црквених звона, држање слике покојника и тужење жена. Морала се обавити до истека године дана од смрти покојника.

У селима која нису имала цркву тужба се обављала на вашарима, најчешће крај кола или код софре, хране постављене на земљи. Тужба се правила над капом покојника, вашарским чарапама (чарапама у којима је покојник ишао на вашаре), оружјем, сликом. Предмет над којим се тужи околи (окружи) својта (родбина) и набраја, кука, тужи. Најчешће једна жена води тужење а остале цвиле полугласно, док мушкарци ћуте и слушају. Док се тужи није се престајало са играњем (коло само тресе). Некад би се поручила и музика на жалост (кларинет и бубањ). Свирали су на месту где се тужи, или би сви кренули кроз вашар и тада би све престајало док ови који туже не прођу са свирачима.

Када се тужба правила код цркве, изводила се уз звоњаву звона. Платило би се звоњење за умрлим, и док оно траје, поворка која прави тужбу обилази око цркве са урамљеном сликом умрлог, жене кукају расплетених коса, а за њима мушкарци носе црквене барјаке. Ако је била погођена музика, ишла би одмах иза слике.

Трећи начин тужбе је најједноставнији. Родбина умрлог поседа на земљу. Жена која тужи држи слику или одећу умрлог и тужи, око ње је родбина и народ (посматрачи) који гледа. Звона откуцавају на жалост, а на вашару коло игра.

Тужба се чешће практиковала за мушкарце него за жене.

Овај ритуал био је веома распрострањен у Србији, а неки од елемената су се и данас задржали (углавном у мањим местима и уз одређене промене).

Литература

Оливера Васић, Народне игре и забаве у титовоужичком крају, Београд: САНУ – Етнографски институт САНУ, 1990; Димитрије Големовић, Народна музика титовоужичког краја, Београд: Етнографски институт САНУ, 1990; Петар Ж. Петровић, „Живот и обичаји народни у Гружи“, Српски етнографски зборник LVIII, 1948; М. Раонић, „Обичај жалостивог кола у околини Титовог Ужица“, Ужички зборник 1, Титово Ужице, 1972.

Оливера Васић, Нина Аксић