Недеља

Недеља је „седми дан у седмици (између суботе и понедељка), хришћански празнични дан и дан одмора“. По хришћанском схватању, „када је Господ Бог извршио створење света за шест дана, отпочинуо је у седми дан од свих дела својих која је створио, и благословио је седми дан и осветио га је. Касније је заповедио Господ Бог: (...) Сећај се дана суботног, да га светкујеш. Шест дана ради и сврши сва дела твоја; а у седми дан, суботу Господу Богу твоме, не ради никакав посао“.

Поштовање недеље као празниног дана потпомогла је и „светска власт тако, што је својим законима у недељу наређивала одмор од рада и послова, ради вршења богослужења и ради истицања светиње недеље“. Недеља је била дан када су после литургије, уз евхаристију, држане агапе и дељена милостиња сиромашним хришћанима. Да недеља заживи у народу као дан када се престаје са обављањем уобичајених послова било је у дужем временском периоду једно од битних задужења свештенства. Одређењем недеље за свети и празнични дан значило је да у недељни дан треба избегавати обављање свих послова у пољу и домаћинству.

Недеља је дан када се не ради. Порука о нерадном недељном дану дуго је временски опстајавала, јер „постави Господ недељу и рече да се у њу нити једно дело не дела“. Додатно јој се појачавала светост тиме што се именовала и са Дан Господњи, што упућује повезаност њеног празновања са хришћанством. Свакако да је на утемељење недеље као нерадног дана у народни дух утицало прихватање хришћанског календара и сегментирање астрономске године на месеце, недеље и дане у недељи.

Забрана недељног рада била је заснована на „закону светих отаца“, односно на „давно утврђеним и устаљеним решењима црквеног и световног законодавства позноримског и византијског царства.“ Ова су правила у средњовековну српску државу пренета путем „Светосавског номоканона или `Законоправила`, односно Крмчије“. Значај недеље се препознаје и у чињеници да се недељом именује такође и скуп од седам дана, односно – седмични циклус. Тако се у Свјатослављевом зборнику наглашава да се у седмици ради пет дана, а да су субота и недеља нерадни дани.

Недељни дан се издвајао од осталих дана у седмичном циклусу због забране обављања различитих послова који су се у свакодневном животу препознавали као „тешки послови“. Поред хришћанских начела, на одржавање унутар групне кохезије на селу утицало је, такође, постојање неписаних правила у виду различити забрана и веровања испољаваних најчешће кроз обичајно-обредну праксу. Дуговремено опстајавање ове врсте обичајно-обредне праксе као вида норми понашања унутар заједнице усмерило је однос народа према недељном дану, односно њеном поштовању као нерадног дана.

Недеља је до скорашње прошлости код српског народа схватана углавном као нерадни дан (празник, благдан), дан када се одмара, када се приређују свечаности, дан када се не обављају послови – када се не ради (не дела). У народу се према недељи односило као празничном дану, али је истовремено називана и светом чиме  је сам дан био издвојен од осталих дана у седмици. У народној традицији ни сви недељни дани у месецу / години нису били истог значења; издвајала се тзв. млада недеља. У многим крајевима где живи српски народ, млада недеља – прва недеља после мене Месечеве, веома се поштовала. У питању је веровање које је испуњено страхом да појединци на тај дан одређеним радњама могу да нашкоде породици и појединцу. На младу недељу су људи – нарочито жене, у прошлости у већем броју ишли у цркву него у „обичну“ недељу, када је посета црквама била уопште незнатна. Недеља се у народу сматрала и за срећан дан.

У многим крајевима недеља се празновала као хришћански дан одмора. Народ ју је замишљао као светицу – значи, у лику жене, па је често у веровањима довођена у својту са светом Петком, а на подручју Крушевца постоји и манастир посвећен Светој недељи. „За Св. Недељу народ мисли да је жена и њој се много моли, а у црквама где има њена икона, мећу на њу дарове, као: чарапе, крпе итд., исто онако као и на икону Св. Богородице“.
Поштовање недељног дана народ је испољавао и тиме што су многи послови остављани за неки други дан, ако су то допуштале околности. У ситуацијама када су се морали обавити неки нужни послови – да се вежу руковети жита, здену снопови и слично, а нарочито ако је изгледно невреме, старији људи су обично, пре започињања посла, говорили: „Ће опрости Бог, морало је тој да се уработи“. У рудничким селима се није косило и жњело недељом, али се није сматрало грехом преврнути или упластити сено, јер: „Већи је грех ако сено пропадне, него га купити и денути у недељу“. У Крагујевачкој Јасеници забележено је веровање да онај „ко се роди у недељу, биће лош радник“.

У недељни дан одржавани су сабори. „Као што се сабори чине у недељне и празничне дане, у које сам Бог одобрава да се човек од трудова својих посведневних одмори и развесели се, тако је слободно и красно на саборима и провеселити се, певати и увеселенија чинити, и ово све народу ни најмање не забрањује се...“. Уобичајено је било да се „за време јесени и зиме, па све док, сви младићи не отиду у печалбу, сваког празника и недеље у селима на одређеном месту или код `крста` младеж игра у колу уз гајде или уз дудук“.

У недељна поподнева одржаване су забаве младих – најчешће игранке, на које су девојке скоро по правилу долазиле у пратњи старијих жена из куће. Биле су то прилике за окупљање младих и старијих.  „Недељом жене, али и људи, воле да изађу на шор и седе на клупама пред кућом. Мушкарци и жене не седе заједно. Док комшије препричавају минуле седмичне догађаје и договарају разне послове, жене посматрају пролазнике, размењују рецепте, причају шта је која радила и наравно оговарају. Седење на шору недељом уобичајено је и данас, а свакодневно већином на шору седе усамљени старији људи (...) носталгично везујући време садашње са временом прошлим“.
Недеља је последњи дан у седмици и спона између одлазеће и долазеће седмице, али и дан који је, до недавне прошлости, био дан одмора, дан када су сви послови прекидани. Црвено слово којим је недељни дан обележен у црквеном календару подсећање је да недеља није обичан дан и да се издваја од других дана у седмици. За недељу је у традиционалној култури превладавало схватање да је празнични дан.

Са недељом је увек повезано питање односа рада и нерада. Ова црта дихотомности препознаје се у синтагми данас се не ради већ се празнује / одмара и сл., а на такву спознају упућује сâм термин празновати, у чијој основи лежи „празноћа“, односно – ослобађање од свакодневних обавеза, али не и од празничних садржаја. Приликом посматрања недеље у историјском дискурсу уочава се постојање одређених правила понашања која су омогућила да се она издвоји од осталих дана у седмици. У садашњем времену, недеља је за већину становништва у Србији дан у седмици који се готово ни по чему не разликује од других седмичних дана (осим у времену када се са њом поклопи празновање неког од календарских празника).

 

Литература:
Јеремија М. Павловић. Живот и обичаји народни у Крагујевачкој Јасеници у Шумадији. Српски Етнографски зборник: Живот и обичаји народни (22). Београд 1921: Српска краљевска академија; Петар Ж. Петровић. Живот и обичаји народни у Гружи. Српски Етнографски зборник: Живот и обичаји народни (26). Београд 1948: Српска академија наука; Драгутин М. Ђорђевић. Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. Српски Етнографски зборник: Живот и обичаји народни (70). Београд 1958: Српска академија наука; Лазар Мирковић. Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве. Београд 1961; Миленко С. Филиповић. Таковци – етнолошка посматрања. Српски Етнографски зборник: Расправе и грађа (7). Београд 1972: Српска академија наука и уметности; Речник српскохрватског књижевног и народног језика (XIV). Београд 1989: Српска академија наука и уметности – Институт за српскохрватски језик; Миле Недељковић, Годишњи обичаји у Срба. Београд 1990: „Вук Караџић“;   Апокрифи старозаветни према српским преписима. Стара српска књижевност у 24 књиге (књ. 23/I): приредио и на савремени језик пренео Т. Јовановић. Београд 2005: Просвета-Српска књижевна задруга; Станоје Бојанин. „Недеља као нерадан дан у средњовековној Србији“. Зборник радова (25): Споменица академика Симе Ћирковића. Београд 2011: Историјски институт; Милина Ивановић Баришић. „Недеља – празник или радни дан“. Гласник Етнографског института САНУ (61/1). Београд 2013: Етнографски институт САНУ.

 

Милина Ивановић Баришић(Етнографски институт САНУ)