Наслеђивање

Наслеђивање је законом уређен пренос имовине умрлог на његове наследнике.

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература

Основни текст

Наслеђивање је законом уређен пренос имовине умрлог на његове наследнике.

Смрт и проглашење лица умрлим први су и главни услови за наслеђивање. Тиме се наслеђивање везује за смрт дотадашњег власника имовине која се након његове смрти преноси на наследнике. Смрћу појединца престаје његов правни субјективитет. Следствено томе, неки правни односи се гасе, а неки прелазе на друга лица. Прелазак имовине, као и одређених права и обавеза декујуса одвија се у оквиру оставинског поступка. У питању је судски поступак у оквиру којег се врши распоред заоставштине на наследнике. Оставински поступак се води у месту у којем је било последње пребивалиште умрлог, или у месту у којем се налази његова имовина.

Закони о наслеђивању који се примењују у Србији у другој половини XX века познају два могућа вида наслеђивања, законско, односно интестатско наслеђивање, и наслеђивање по опоруци, односно тестаментално наслеђивање.

Крвно и грађанско сродство, као и брачна веза представљају главне чињенице од којих зависи законско наслеђивање. Законским наследницима се у првом реду сматрају лица која су у крвном сродству, тј. сродству по рођењу са оставиоцем, затим лица која су у грађанском сродству, тј. сродству по усвојењу са оставиоцем, и брачни друг оставиоца. Законски наследници су сврстани у наследне редове који се формирају с обзиром на близину сродства између оставиоца и наследника. Наше право и закон приликом одређивања близине сродства између оставиоца и наследника прихватају тзв. линеарно-парентеларни систем расподеле сродника као законских наследника. У питању је примена система блискости сродства, као и система груписања крвних сродника у парeнтеле.

Законски наследници се могу класификовати у наследне редове не само с обзиром на близину, односно удаљеност, већ и с обзиром на линију сродничке повезаности са декујусом. Међутим, највеће разлике између правних система појединих држава постоје управо око питања побочних сродника као законских наследника. Данас постојећа права у законске наследнике убрајају све потомке родитеља оставиоца, дакле, не само браћу и сестре оставиоца (првостепене потомке родитеља оставиоца), већ и њихово потомство даљег степена сродства, без ограничења.

Установа наслеђивања у оквиру нашег обичајног права нема чисто имовински карактер, какав је случај у легислатури. Постоји, дакле, разлика између обичајног права и легислатуре у погледу тумачења индивидуалне и колективне имовине и својине, али и између обичајноправних правила која су постојала у XIX и почетком XX века и оних која су данас у примени.

Установа наслеђивања је пренета из грађанског у обичајно право. Међутим, обичајно право је у том процесу задржало себи својствена правила која су до тада примењивана код деобе породичне имовине. Тако се сада правила о деоби примењују и код наслеђивања. То има за последицу постојање две сличне установе у оквиру обичајног права, деобу и наслеђивање.

Обичајно право, које је вековима у примени на простору Србије, карактерише патрилинеарна линија трансмисије наследних добара, коју карактерише вертикални ред наслеђивања. Патрилинеарнa линија трансмисије подразумева пренос имовине и права декујуса на мушке потомке, а уколико их нема, онда најпре на мушке сроднике који се налазе на узлазно-силазној линији. Уколико ни таквих нема, имовина и права се преносе на латералне сроднике мушког пола. Женски сродници су искључени из наслеђивања. Сродници женског пола не наслеђују све док постоји мушки сродник, иако је био у најдаљем степену сродства са декујусом. Поменути редослед наслеђивања даје предност линији сродства у односу на близину сродничке повезаности. Другим речима, одржавање првенства мушких сродника над женским омогућено је применом принципа патрилинеарности. Постоји мишљење да патрилинеаран редослед наслеђивања представља општу појаву у свим правима која су се заснивала на агнатском смесништву.

Хоризонтални ред наслеђивања се у обичајном праву примењује када на једној страни недостаје мушки наследник. Обичајно право у том случају признаје право наследства само браћи, односно њиховом мушком потомству, што се може тумачити као тежња за очувањем породичне имовине у оквиру шире сродничке заједнице. Коси ред наслеђивања подразумева пренос наследних добара од ујака на сестрића, и примењиван је изнимно.

Врста сродства и линија сродничке повезаности представљају, уз пол, основне принципе према којима се у обичајном праву одређују наследници и величина њиховог наследног дела. Обичајно право се у том погледу разликује од нормативистике јер прави диференцијацију између патрилинеарних и матрилинеарних сродника. Тачније, прави се разлика између сродника у оквиру поменутих линија на основу њиховог пола. Тако се испоставља да оставиоца према обичајноправном схватању наслеђују само агнатски сродници мушког пола. Упркос томе, патрилинеаран редослед наслеђивања само се у одређеном друштевном уређењу, рецимо племену, може сматрати једнолинијским. У супротном он јесте примаран, али не и једини важећи систем трансмисије. Пример за то је наш обичајноправни систем наслеђивања, који сем патрилинеарног примењују и неке од принципа матрилинеарног редоследа наслеђивања. Случај примене поменутог редоследа наслеђивања у проучаваној средини представља имовина коју поседује мајка. При том не треба изгубити из вида да су оба редоследа наслеђивања у знатној мери условљена принципима брачног система, конкретно, применом правила о патрилокалном настањењу брачног пара.

Патрилокалност и патрилинеарност два су узајамно повезана принципа на којима се базирају обичајноправна правила наслеђивања. Сматра се да је веза између њих нераскидива, односно да могу опстати само уколико делују заједно, и да промене код једног иницирају промене у оквиру другог принципа, а самим тим утичу на трансформације у наслеђивању. Међутим, изворна грађа којом се располаже показује да промене у вези са настањењем брачног пара не иницирају промене код примене принципа патрилинеарности приликом наслеђивања. То значи да се при наслеђивању, упркос изостајању патрилокалног настањења брачног пара, и даље примењује патрилинеарна трансмисија наследних добара. Слично важи и у случају примене матрилинеарног редоследа наслеђивања. Поменути редослед наслеђивања у врањској области, на пример, није увек инициран матрилокалним настањењем брачног пара, те се стога не може сматрати искључиво последицом матрилокалности. Неки истраживачи примену принципа матрилинеарности при наслеђивању посматрају као последицу матрилокалног брака. Примери забележени на терену наводе на закључак да матрилинеарна линија трансмисије наследних добара постоји и код патрилокалног настањења брачног пара. Очигледно да правила о настањењу нису увек и у потпуности компатибилна са правилима наслеђивања.

Обичајно право као битан моменат при одређивању наследника и величине наследног дела узима у обзир и живот у заједничком домаћинству. Примена наведеног правила имала је за последицу да основни обичајноправни принцип – ближи рођак се искључује даљег из наследства, буде од секундарног значаја. Наиме, дешавало се да је даљи сродник искључиван из наследства ближег уколико између декујуса и ближег сродника није постојала заједница живота и рада, а постојала је између декујуса и даљег рођака. Обичајноправно правило да сродници који су били у кући (иако женског пола) имају првенство при наслеђивању у односу на оне који су се у моменту делације налазили изван куће, забележено је на нашем простору и на почетку XX века, и изазвало многобројне полемике међу правницима. И одлазак из куће родитеља због школовања или запослења имао је пресудну улогу при одређивању наследника и висине њихових наследних делова.

Постоји и правило у вези са старањем о родитељима, као и у вези са наслеђивањем социјалних и духовних добара (презиме, слава, кумство). Ова правила су временом делимично или у потпуности измењена. Све ово довело је до опстајања два слоја обичајноправних правила, старијих и новијих. У питању је општа одлика обичајног права, тј. могућност трансформације и прилагођавања утицајима спољних социо-економских и политичких кретања. Старијим слојем обичајноправних правила у овом случају могу се сматрати она правила која су у другој половини XX века примењивана у оном облику у којем су постојала и у ранијим периодима, о чему сведоче извори и релевантна правна и етнолошка литература. Нови слој обичајноправних правила представљају она која се формирају у периоду социјализма и постсоцијализма, или се у том времену примењују у измењеној форми у односу на ону коју бележимо у изворима и литератури.

Показало се да код већине становништва у Србији, код којег је присутно патрилинеарно рачунање сродства, предност у наслеђивању непокретне и покретне имовине имају крвни сродници мушког пола (односи се не период друге половине XX и на почетак XXI века). Близина сродства поставља се као важан моменат при одређивању наследника. Другим речима, кћи је ближа у наслеђивању у односу на друге агнатске сроднике. У том погледу се уочава утицај закона на обичајно право. Поменути утицај се огледа и у ситуацијама у којима кћер задржава презиме оца, иако не наслеђује непокртену имовину. Постоје и обрнуте ситуације када женско наследи непокретност, а не задржи очево презиме. То значи да веза између поменутих сродничких принципа и система трансмисије није нераскидива или непроменљива, а избор наследника и примена одређеног редоследа наслеђивања зависе у знатној мери и од састава, односно врсте имовине која се наслеђује. Ово правило је свакако у корелацији са општим обичајноправним правилом да непокретну материјалну имовину наслеђују мушки потомци. У том погледу се пол појединца показује као важан моменат приликом одређивања наследника породичне имовине. На значај пола упућује и примена патрилинеарног система трансмисије наследних добара.

Наслеђивање, сагледано кроз правила обичајног права, захтева више генерација мушких сродника, односно наследника. Међутим, ретке су ситуације у којима су сви мушки потомци равноправни у наслеђивању. Наиме, висина наследног дела сваког наследника понаособ одређује се с обзиром на то да ли је неко од наследника живео у заједничком домаћинству са оставиоцем или не, да ли се неко од наследника старао о оставиоцу и да ли се неко од њих школовао. Тако наследник који је живео у домаћинству са оставиоцем и старао се о њему, а уколико се уз то није школовао, наслеђује највећи део, ако не и целокупну оставину. На имовину која је стицана у оквиру једне генерације, тј. на тековину, имају више права наследници који су доприносили њеном стицању и увећању, како по обичајном праву тако и по закону. Право на стицање привређивањем дефинисано је и чланом 232. ЗН/95. На тај начин долази до изражаја разлика између наслеђених добара (старина) и стечених добара (тековина) која се налазе у саставу породичне имовине, односно чине заоставштину.

Историчари права, правници и етнолози сагласни су у томе да је обичајно право у тесној вези са сродничком структуром породице која се јавља у одређеном времену и простору. На постојање поменуте интеракције упућује више показатеља. Материјална наследна добра, попут куће, окућнице, обрадивих површина и стана, третирају се као породична имовина која се стиче и преноси из генерације у генерацију. Појединац на тај начин представља само „карику у ланцу“. Међутим, довођење наслеђивања поменуте имовине само у везу са обликом породице, није само по себи довољно. Другим речима, обичајноправна правила зависе од утицаја свих поменутих фактора.

На наслеђивање и наследне односе имају утицаја и кретања у сфери економије. Она се испољавају првенствено приликом одређивања тржишне вредности наследних добара, а тим путем утичу и на промене у примени обичајноправних начела наслеђивања.

Наслеђивање представља друштвену праксу која има одређени континуитет и која се одржава и спроводи кроз одговарајуће културне системе.

Литература

Оливер Антић, „Начела и основне карактеристике наследног права у СРЈ“, Анали Правног факултета у Београду XLIX/1–4, 2001; Борислав Благојевић, Наследно право у Југославији, Београд: Права република и покрајина − Савремена администрација, 1988; Слободан Јовановић, Политичке и правне расправе I–III, Београд: Београдски издавачки графички завод − СКЗ, 1990; Marko Kostrenčić, „Običajno pravo“, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, 1948; Ђурица Крстић, „Породица и обичајноправни односи у градовима старе Србије“, Градска култура на Балкану (XV–XIX век), Београд: Балканолошки институт САНУ, 1984; Ђурица Крстић, „Специфичности развоја правних обичаја у југоисточној Европи“, Архив за правне и друштвене науке LXXXII/LII, 1996; Valtazar Bogišić, Zbornik sadašnjih pravnih običaja u južnih Slovena, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1874; Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, Beograd: Novinsko-izdavačka ustanova „Službeni list SFRJ“, 1978; Бранислав Недељковић, „Првенство мушких сродника над женским у српском наследном праву – агнатски карактер српске породице“, Правна мисао. Часопис за право и социологију IX–X, 1940; Nikola F. Pavković, „Etnološka koncepcija nasleđivanja“, Етнолошке свеске IV, 1982; Никола Ф. Павковић, „Tрадицијско право и савремена сеоска породица”, Гласник етнографског института САНУ XXXII, 1983; Никола Ф. Павковић, „Правни обичаји код јужних Словена”, Зборник Етнографског музеја у Београду 1901–2001, Београд: Етнографски музеј, 2001; Живојин Перић, „Задружно наследно право по Грађанском законику краљевине Србије”, Полицијски гласник, 1913; Живојин Перић, „О обичајном праву у нашој држави”, Бранич. Орган адвокатске коморе у Београду XVII (VIII), 1932; Alfred R. Redklif-Braun, Struktura i funkcija u primitivnom društvu. Ogledi i predavanja, Beograd: Biblioteka XX vek, 1982; Мирјана Стефановски, „Кодификаторски рад Валтазара Богишића и Јована Хаџића – сукоб закона и обичаја“, Сто педесет година од доношења Српског грађанског законика (1844–1994), Београд: САНУ, 1996; Владимир Тодоровић, Роса Кулић, „Наследно право и ванпарнични поступак у пракси. Закон о наслеђивању са објашњењима“, Службени гласник са п.о., 1997; Петко Христов, „Конфликтът между обичайната практика и модерната законова норма в постсоциалистическото българско село“, Всекидневната култура на Българите и Сърбите в постсоциалистическия период, София: БАН, Етнографски институт с музей, 2005.

 

Јадранка Ђорђевић Црнобрња