Караконџула

Караконџула је демон који је дјеловао за вријеме тзв. некрштених дана, тј. од Божића до Богојављења.

1. Етнолошка обрада

1. Основни текст
2. Литература

Основни текст

Караконџула је демон који је дјеловао за вријеме тзв. некрштених дана, тј. од Божића до Богојављења. Јавља се искључиво у вјеровањима оног дијела Балкана који је био под турском управом и грчким културним утицајем. Сви европски народи су вјеровали у разна митска бића која се јављају у овом периоду године, али караконџуле нема изван Балкана. Превод овог турцизма био би ‘црна утвара’. Сличности са нашим караконџулама имају грчки каликанцари, док грчки ликоканцари наликују словенским вукодлацима. Вјероватно је да су настанку овог вјеровања допринијели разни слојеви који су се на нашем тлу спојили, но дубље поријекло је сасвим неизвјесно. Биће сличног имена и карактеристика имали су и Бугари, Цинцари, постоји и у Албанији и Скопској Црној Гори.

Ово митско биће је у цијелој Србији замишљано као створење црног тијела и дугачких руку, којима кроз димњак хвата жене и дјецу. Појављује се само ноћу. Стога у овом периоду није ваљало излазити из куће прије првих петлова. Сматрало се да сједи на стрехи изнад кућних врата, заскаче људе са леђа и јаше их, па их тјера у ријеку или неку другу воду. За одбрану од караконџула служио је првенствено бијели лук. У ових дванаест дана није било свадби, жене су избјегавале кућне вечерње послове, брачни парови су се уздржавали да не би зачели дијете, а за дијете рођено у ово вријеме вјеровало се да ће бити болешљиво, да ће се повампирити или постати караконџула. Нека локална вјеровања су караконџуле везивале за Јевреје. И данас се може чути поређење ружне и неуредне жене са караконџулом, а за тромог и подбулог пијанца се говорило као да су га караконџуле јахале.

Многи елементи народних вјеровања указују на хтонски карактер караконџуле (црна боја, активност у току ноћи и у периоду од дванаест некрштених дана). Ово биће у кућу улази кроз оџак или чека у довратку, а кров и оџак, праг и довратак су у народној религији сматрани стаништима душа предака. Када је ријеч о вјеровањима која караконџулу доводе у везу са водом, треба имати у виду хтонски карактер воде, а хтонским дијелом људског тијела се сматрала задња страна, са које су караконџуле нападале. Са завршетком некрштених дана, тј. о Богојављењу, вода се освећивала и тако чистила од злих духова који су је настањивали. Након тога би очишћена вода (богојављењска водица) и сама била средство чишћења.

Литература

Слободан Зечевић, Српска етномитологија, Београд: Службени гласник, 2008; Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo: Svjetlost, 1966.

 

Ђурђина Шијаковић